Kада небо муње своје пусти,
то Николај грми златоусти.
Силази са неба, од свих нама пречи,
дарује нас светлом својих речи.
Уместо звона, подели бројанице,
српском стаду што пасе крај кланице.
Па због свих оних чије душе тлаче,
баци се на колена у молитви да плаче.
Моли се Богу, свеколиком Оцу,
за тужне, болесне, несрећне и слепе,
молитве се његове за небеса лепе,
оживеше сви стрељани, и они на коцу.
И све наше ране, он на себе прими,
тело његово и наше постали су синоними.
И уместо крви, ту на наше очи,
Владика Николај из рана мироточи.
Други народи и свеци нису тако блиски,
као Србин и Владика Жички и Охридски.
Нити ико као он вечни живот у молитви живи
да невини ослободе се, а затворе криви.
Све оно за шта народ није снаге смогао,
Николај је сам хтео, а и могао.
Тако мајем сиђе са небеса
да са наших леђа невоље отреса,
па се у небеску своју кућу врати
да се ’место сунца, народу свом злати.
Над нашим главама Владика заблиста,
док имамо њега, имамо и Христа.
Милан Ружић, Лучани (Драгачево)
извор: iskra.co
Нема коментара:
Постави коментар