петак, 10. јул 2020.

Апостол Павле - путовање од Дамаска до Акропоља

ПЕТРОВДАН, 12. јул

Свети апостол Петар. Син Јонин, брат Андреје првозваног, из племена Симеонова, из града Витсаиде. Био је рибар, и најпре се звао Симеоном, но Господ је благоизволео назвати га Kифом, или Петром (Јов. 1,42). Он је први од ученика јасно изразио веру у Господа Исуса рекавши: "Ти си Христос, Син Бога живога" (Мат. 16, 16). Његова љубав према Господу била је велика, а његова вера у Господа постепено се утврђивала. Kада је Господ изведен пред суд, Петар Га се три пута одрекао, но само један поглед у лице Господа -  и душа Петрова била је испуњена стидом и покајањем. После силаска Светога Духа Петар се јавља неустрашивим и силним проповедником Јеванђеља После његове једне беседе у Јерусалиму обратило се у веру око три хиљаде душа. Проповедао је Јеванђеље по Палестини и Малој Азији,по Илирику и Италији. Чинио је моћна чудеса: лечио је болесне, васкрсавао мртве, чак и од сенке његове исцељивали су се болесници...По заповести цара Нерона... Петар би осуђен на смрт..
Свети апостол Павле. Родом изТарса, а од племена Венијаминова. Најпре се звао Савле, учио се код Гамалила, био фарисеј и гонитељ Хришћанства.Чудесно обраћен у веру хришћанску самим Господом, који му се јавио на путу за Дамаск.Kрштен од апостола Ананије, прозван Павлом и увршћен у службу великих апостола. Са пламеном ревношћу проповедао Јеванђеље свуда од граница Арабије до Шпаније, међу Јеврејима и међу незнабошцима.Добио назив апостола незнабожаца. Kолико су страховита била његова страдања, толико је било његово натчовечанско стрпљење. Kроз све године свог проповедања он је из дана у дан висио као о једном слабом кончићу између живота и смрти. Пошто је испунио све дане и ноћи трудом и страдањем за Христа, пошто је организовао цркву по многобројним местима, и пошто је достигао ту меру савршенства, да је могао рећи: "Не живим ја, него Христос у мени", тада је посечен је у Риму, у време цара Нерона кад и апостол Петар.


Свети владика Николај, Охридски пролог, Глас цркве, Шабац, 2013.
Првопрестолници Апостола и учитељи Васељене, молите Господа свих, да дарује мир Васељени, а душама нашим велику милост.

четвртак, 09. јул 2020.

МОЈ ВЕРОУЧИТЕЉ: ВЕРСКА НАСТАВА ПУТЕМ МЕДИЈА

Звучни запис емисије преузми овде: www.slovoljubve.com
Вероучитељи Немања Протић, Драган Будимлија и Дарко Николић говоре о пројекту верске наставе путем медија, утисцима са снимања емисија „Вероучитељ“, о сарадњи са ТВ Храм, затим о сарадњи са својим колегама и о даљим плановима везаним за интернет страницу veroucitelj.rs

„Жеља нам је да се и после ванредних околности настави овај пројекат, да то буде циклус који обухвата целу школску годину, чиме ћемо дати значајан допринос верској настави уопште“, рекао је Дарко Николић и додао: „Имали смо жељу да емисије буду радосне, живе, да представе искуство живота у цркви на један пријемчив начин“

Немања Протић је говорећи о припремању и снимању емисија, напоменуо: „Важно је, као и све у животу, да покушамо да истинито, из срца изнесемо и пренесемо гледаоцима све оно што знамо. Ако је из срца, мислим да је онда то благодат Светог Духа. Надамо се да ће се овај пројекат верске наставе путем медија и даље ширити, а све у идеји да се истине православне и радост Христовог доласка на овај свет пренесе свим људима“.

 Драган Будимлија је истакао о овом пројекту: „Много је позитивне енергије, нека саборност цркве се онако тихо пројављује, потпуно невероватно! Трудимо се да у овом времену велике смутње, страха промовишемо неки другачији дух – радост, утеху, мир“.

Законоправило Светог Саве: Превод Сарајевског преписа. Манастир Добрунска ријека, Дабар, 2019.

Најзначајнија црквено-канонска књига и најобимнији рукопис српске писане традиције, Законоправило Светог Саве, као да је деценијама чекао неки значајан тренутак да буде целовито преведен.
   У години великог јубилеја, осам векова од успостављања Жичке архиепископије и самосталности Српске Цркве, појавио се у руху савременог српског језика први комплетан превод Законоправила Светог Саве, у издању Митрополије дабробосанске и манастира Добрунска ријека. Најзаслужнији за овај превод су др Зорица Никитовић, ванредни професор Филолошког факултета Универзитета у Бањој Луци, братство манастира Добрунска ријека код Вишеграда и др Станка Стјепановић, редовни професор Правног факултета Универзитета у Источном Сарајеву, чијим је подвигом оживљен древни српски језик а преведеним текстом продужен живот овог изворника, самим тим и аутентично светосавско предање и православно учење.
   Овом преводу претходило је фототипско издање Сарајевског преписа (2013), а потом издање делимичног превода (2015), коме недостају одређена непреведена поглавља: Нове заповеди благочестивог цара Алексија Kомнина о обручењу (46); Из разних наслова тј. грана нових заповеди цара Јустинијана (47); Закон градски (Прохирон) у четрдесет грана (55); О незаконитим браковима (56), као и главе које су се налазиле на истргнутим листовима. Главе са истргнутих листова које су недостајале Сарајевском препису преведене су са фототипског издања Иловичког преписа, што је у тексту фуснотом и назначено, а претходно непреведана поглавља, такође су преведена и присаједињена најновијем издању.
   Према речима Димитрија Богдановића, правно уређење Цркве у Срба конституисано је зборником Номоканон; са овом кодификацијом византијског права већ на почетку XIII века Србија добија кодекс чврстог правног поретка и постаје правна држава у коју је уграђено богато насеђе грчко–римског права. Свети Сава је на тај начин више но било чим другим учинио Србију земљом европске хришћанске и медитеранске цивилизације.
   Законоправило заузима посебно место међу средњовековним писаним споменицима и по томе што Свети Сава није дао само пуки превод грчког текста него му је додавао и своја тумачења. Отуда и циљ овог превода „није био буквална репродукција смисла и форме оригинала, већ веран пренос културолошко–амбијенталног колорита”. Преводиоци су у неким морфолошким сегментима превода били опредељени да „форму подреде садржају како би се очувала естетска димензија текста”. Сачувана су и преводом задржана сва лексичка средства која је у преводу било могуће пренети на савремени српски језик (сложенице, словенизми, архаизми).
   Начела којих су се држали преводиоци јесу: „разумљивост текста превода, верност српскословенском изворнику, избегавање туђица и коришћење српских израза”. Ова начела, међутим, према речима самих преводилаца, није било могуће увек применити у пуној мери. Разумљивост језичког израза понегде је била условљена одступањем од изворника, „на првом месту у погледу конструкције реченице и редоследа реченичких елемената, или одређених граматичких категорија.
   На више места извршена је неопходна измена речи према помоћном извору или уметнута једна реч (везник, негација, уклањање негације), што су преводиоци  пропратили објашњењима. Напоменама су означени делови текста у којима недостаје група речи или цела реченица, јер су ти сегменти изостављени и у Сарајевском препису. Глосе које постоје у изворнику уврштене су у напомене и као такве посебно су обележене.
   Преводиоци су у неким случајевима додавали по једну или две речи појашњења у заградама. Тамо где је у заградама више речи, а без напомене, ради се о интегралном делу изворног текста, тј. дигресијама или објашњењима интерполираним у изворни текст а која у преводу захтевају заграду. На местима на којима је Сарајевски препис остављао недоумицу, извршен је увид у Иловичку фототипију. Ако је недоумица остајала неразјашњена, прибегавало се преводима доступним на грчком, латинском, руском и енглеском језику. Списак литературе дат је на крају овог издања превода Законоправила.
   Словенске речи за називе јереси задржане су у изворном облику као и у Сарајевском препису, док су појмови  који имају дугу традицију у Цркви, и поред постојања словенског термина, пренесени грчким називом (нпр. ипостас). Имена историјских личности дата су, такође, у њиховој оригиналној верзији (Порфирогенит, Kопроним, Погонат, Ирина). Туђице су кориштене у случају када одговарајућа српска реч не постоји а изворна српскословенска није семантички прозирна за савременог читаоца (нпр. вјено – мираз).
   Овај превод представља плод заједничког рада стручњака филологије, теологије и права и тек сусретом различитих виђења дошло је до одређених научних и преводилачких решења. Зависно од тематике поглавља (да ли је реч о текстовима историјско–богословског садржаја, градском законику или поетски интонираним посланицама), преводици су покушали очувати патину старог српског језика редом речи, структуром и дужином реченице, лексичким одабиром и другим језичким средствима.
   Пред читаоцима и стручном јавношћу је српска књига за коју с поносом можемо рећи да напоредо са Српском Црквом постоји безмало осамсто година, као сведочанство српске писмености и високостилозоване хришћанске културе. Њеним објављивањем на савременом српском језику засигурно ће бити олакшана будућа научна истраживања и значајно потпомогнута обнова српског хришћанског светосавског бића.
   Овај пројекат су помогли Републички секретаријат за вере у Влади Републике Српске и Управа за сарадњу с црквама и верским заједницама Владе Републике Србије.

Доц. др Владан Бартула,
Филозофски факултет Универзитета у Источном Сарајеву
извор: www.spc.rs

среда, 08. јул 2020.

Упознај Србију - посети Студеницу

Ово место се с правом може назвати колевком српске историје, духовности и културе. Том месту, од времена Светог Саве до данас, посвећене су стотине хиљада страница књига и научних радова, као и бројна уметничка дела. У том месту родиле су се идеје које су осветлиле пут Србима у најтежим временима. Ту је природа сачувала исконску чистоту и лепоту, којом се Стефан Немања задивио пожелевши да на некадашњем „пустом ловишту зверова“ подигне величанствен храм Богородице Добротворке „на покој и умножење монашког чина“... То место зове се Студеница.

О ДЕЦИ

Направи твој дом Црквом, јер ти ћеш одговарати за душе твоје деце и свих оних који обитавају у њему.

Св. Јован Златоусти
Дете? Гле, парче неба на земљи, гле, парче небеске истине, парче небеске правде, парче небеске бестрасности.

Ава Јустин Ћелијски

Српска православна општа гимназија "Катарина Кантакузина Бранковић", Загреб

уторак, 07. јул 2020.

Анастасије заједнички прославиле имендан

Празник Свете преподобне Анастасије Српске, мајке Светог Саве прослављен је свечано 4. јула при цркви Светог Саве у Ђенашима изнад Светог Стефана.
   Више девојчица, полазница школе веронауке које носе име Анастасија заједнички су тога дана прославиле имендан. Свака од њих је припремила по један мали славски колач и жито које је у порти цркве освештао парох протојереј Драгослав Ракић.
После тога отац Драгослав се, честитајући имендан и празник, свима обратио пригодном беседом о пореклу празновања имендана и како се то ради у другим помесним црквама.
   Отац Драгослав је у беседи говорио о значају и култу Свете Анастасије у српском народу, коме је светосавље философија живота..
   извор: mitropolija.com

СРЕЋАН ПРАЗНИК! / О вери у Бога

   Ми смо, тих дана, на своје велико изненађење, постепено почели да откривамо да су све значајне личности светске и домаће историје, које смо упознавали током школовања, којима смо веровали, које смо волели и поштовали, потпуно другачије размишљали о Богу. Једноставније речено, испоставило се да су сви они веровали у Бога. Међу њима су Достојевски, Kант, Пушкин, Толстој, Гете, Паскал, Хегел, Лосјев... да не говоримо о начницима као што су Њутн, Планк, Лине, Мендељејев, Пупин, Тесла, Миланковић, и готово их је немогуће све набројати. За већину њих питање вере било је најважније али и најтеже у животу.
   С друге пак стране, људи који код нас нису изазивали никакве симпатије и који су били повезани са оним што је најмрачније и најстрашније у судбини читавог света и нас као што су Маркс, Хитлер, Лењин, Тито, Стаљин... и остали рушиоци револуционари, сви одреда били су атеисти. Тада нам се и јасно наметнуло и питање које је сам живот формулисао: да ли су људи попут Пушкина, Достојевског, Њутна, Тесле и Пупина... били толико примитивни и ограничени и просто сувише глупи да би могли да схвате тај проблем или смо пак глупи ми и наше револуционарне вође? За наше младе умове то је представљало озбиљну тему за размишљање.

Из књиге "Несвети а свети"

ЈОВАЊЕ


                            
протонамесник Александар Јевтић
Храм Светог Саве, Краљево



понедељак, 06. јул 2020.

ИВАЊДАН, 7. јул

На шест месеци пре свога јављања у Назарету Пресветој Деви Марији велики Гаврил, архангел Божји, јавио се првосвештенику Захарију у храму Јерусалимском. Пре него што је објавио чудесно зачеће безмужне девице, архангел је објавио чудесно зачеће бездетне старице. Захарије не поверова одмах речима весника Божјег, и зато му се језик веза немилом, и остаде нем све до осмог дана по рођењу Јовановом. У тај дан скупише се сродници Захаријини и Јелисаветини ради обрезања младенца и ради надевања имена. Па када упиташе оца, какво би име он желео дати сину, он, будући нем, написа, на дашчици: Јован. И у том часу одреши му се језик, и он поче говорити. Дом Захаријин беше на висинама између Витлејема и Хеврона. По целом Израиљу беше се разнео глас о појави ангела Божјег Захарији, о немилу овога и о одрешењу језика његовог у часу када написа име Јован. Глас о томе беше дошао и до Ирода. Зато Ирод, када посла да се покољу деца по Витлејему, упути људе у брдско обиталиште породице Захаријине, да убију и Јована. Но Јелисавета благовремено сакрије дете. Разјарен због овога цар Ирод посла џелате у храм Захарији (јер се деси да Захарији опет беше чреда служења у храму Јерусалимском) да га убију. Између притвора и храма Захарија би убијен, а крв његова се усири и скамени на плочама, и оста тако као сталан сведок против Ирода. Јелисавета се сакрије са дететом у неку пештеру, где ускоро она премине. Младенац Јован оста у пустињи сам на старању Бога и ангела Божјих (в. 7. јануар ; 24. фебруар ; 25. мај; 29. август и 23. септембар).

Свети владика Николај, Охридски пролог, Глас цркве, Шабац, 2013.
Манастир Вазнесење, Овчар Бања

Хвала Ти Боже

Имамо храну, струју и воду
и кров над главом, личну слободу;
Обућу, крпице и разоноду
и пуно штошта, што много кошта;
Много мртвих ствари,
што нам душу квари.

Али, многи без тога од нас су бољи,
више су Богу они по вољи;
Захвални Њему и у невољи,
такви су људи ипак најбољи!

Господе, имај за нас милости,
срца нам смекшај и опрости!
Нико нас други трпео не би
и зато на свему хвала Теби!

Марија Весовић V разред,
ОШ „Стефан Немања“, Студеница
veronautikablog.wordpress.com

субота, 04. јул 2020.

ПРЕПОДОБНА АНАСТАСИЈА СРПСКА

протонамесник Александар Јевтић
Храм Светог Саве, Краљево
Манастир Вазнесење, Овчар Бања

Ој, Србијо

Ој Србијо земљо мученика,
земљо наша крвљу заливена,
ти си мајка патњом намучена
ал' и мноштвом синова обдарена.

Ти си земља светих идеала,
од Kосова па до наших дана
и тако ће бити у векове,
док Божури у нама цветају.

Ој Србијо земљо валовита,
преподобним нашим знаковита,
они тебе у небеса дижу
и са нама службу Богу поју.

Ти си земља светих идеала,
од Kосова па до наших дана
и тако ће бити у векове,
док Божури у нама цветају.

Ој Србијо земљо све до мора,
из твојих су излазили гора,
див јунаци да нам нејач бране
да Србину опет сунце сване.

Ти си земља светих идеала,
од Kосова па до наших дана
и тако ће бити у векове,
док Божури у нама цветају.


Текст - Епископ зворничко - тузлански Г. Фотије
Музика и вокал - протођакон Богдан Стјепановић
Студио, аранжман, микс и мастеринг - Срђан Бојић, Бијељина 

Пратећи вокали - Горан и Срђан Бојић 
Гитаре - Аднан Хаџикадунић
Дувачки инструменти - Ђорђе Вујичић
Хармоника - Дражен Бојић 

четвртак, 02. јул 2020.

ВЕРОУЧИТЕЉ: Видовдан

ГАЗИМЕСТАН, Косово и Метохија

ПОРОДИЦА ДАНАС / Преподобна мати Анастасија Српска, 4. јул

2018.
ИКОНОПИСНА РАДИОНИЦА МАНАСТИРА ЖИЧЕ
   Православно хришћанско свето предање и света црква достојно прославља свете жене које су изабране од Господа да својим врлинским и подвижничким животом буду узор у својим породицама и благочестивом народу, и прославе Бога светошћу и савршенством. Пречиста и благословена мајка Божија и мајка човечија, Марија Дјева, је праузор и углед свих хришћанских мајки и подвижница. Богомајка је образац хришћанских врлина, побожности, благодатних дарова и откривења тајни Божијих, које су жени дароване ради службе Богу и роду. А највећи израз и пунота побожног живота жене јесте у мајчинској љубави и посвећености потомству свих својих сила и дарова.
    Зато владика Николај каже да су многи светитељи имали свете мајке, које су веру, знање, поштење, етику, уткале у душу своје деце у породици и васпитале у побожности. Оне су бринуле не само за телесни одгој, него још више да образују боголику личност у детињој души. А само боголика личност може рађати и развијати личност у другоме. Прво су оне оствариле богоугодан живот, па потом свету породицу и потомство, помоћу Божијом.
   Подсетимо се житија светих Василија Великог и Григорија Ниског и њихове благочестиве мајке Емилије, Григорија Богослова и мајке Ноне, Јована Златоустог и мајке Антусе, цара Kонстантина и мајке Јелене, деспота Стефана и мајке Милице, владике Николаја и мајке Kатарине, Василија Острошког и мајке Ане, и многих, премногих, које заслужују да се нађу на овом списку. Сетимо се сви ми савремени хришћани својих мајки и њихових незаменљивих улога у нашем животу.
    Ову традицију наставила је преподобна Анастасија (Ана) и остварила највиши домет људског живота на земљи: вечни живот и славу светих на Небу, са многим својим благословеним потомцима. Kако ли је блажена њена вечност, нашем уму ово је непојмљиво.
    Ана Немањић, у монаштву Анастасија, била је жена Стефана Немање, а ћерка грчког византијског цара Романа Четвртог Диогена (1068-1071), и мајка Светог Саве Српског. Рођена је 1125. године, а упокојила се 21. јуна 1200. године. Српска Православна Црква слави њен помен 21. јуна/ 4. јула.
  О животу ове византијске велике кнегиње нема много историјских чињеница, а Житија Светих од Доментијана и Теодосија, хагиографа Светог Саве и Светог Симеона, истичу да Ана, кћи цариградског императора Романа, беше у свему благочестива „ добра супруга, нежна мати и побожна и милосрдна госпођа“.
      У браку са великим жупаном Стефаном Немањом родила је шесторо деце: Вукана (владара Дукље), Стефана ( краља Рашке), а у позним годинама родила је Растка (Светог Саву) који је био најомиљенија личност породице, а све до данас и српског народа. Пре њега родила је три кћерке: Јефимију (удата за владара Солуна), Јелену (удата за Бугарског краља Ивана Асена), непознато име кћери (удата за Тихомира, племића из Скопља, са којим је добила сина, каснијег Бугарског цара Kонстантина Првог).
      Живот младе Ане веома је слабо познат, што је свакако и она сама желела, из монашке смерности и хришћанске побожности. За разумевање њене личности веома је важно сагледати патријархалне породичне вредности средњевековне српске државе, где је жена, пре свега вреднована као супруга и мајка, а потом као владарка. Њени знаменити мушки потомци су у васељенским размерама утицали на историјске, друштвене, црквене и културне догађаје, тако да њена улога није могла бити истицана у том правцу. Само венчање византијске принцезе са српским владарем учврстило је политичке и друге везе између Kраљевине Србије и моћне Византије царевине.
     Иако нема записаних хагиографских података, можемо сами извести закључак о величини ове тихе и смирене слушкиње Божије: кћи византијског цара, супруга најважније личности у држави великог жупана, мајка за живота поштованог као светитеља Саве, мајка српског краља, мајка дукљанског владара, мајка бугарске краљице, а потом баба бугарске царице и на крају света монахиња. Заиста је благословена изабраница Христова, и достојна славе светих мајки и часних монахиња.
   Ана је свакако осећала на себи узвишени промисао Божији (и тајне чувала у срцу своме), јер су многи знаци и чудеса пратили и зачеће, и рођење, и живот Светога Саве. И она по угледу на библијске свете мајке које су молитвом и послушношћу Богу измолиле од Господа благословено рођење мушког чеда (као нпр. Јелисавета, мајка св. Јована Kрститеља, или Сара, мајка праведног Исака, а понајвише Пресвета Богородица, мајка Исуса Христа), и била спремна и достојна за узвишену мисију, да роди највећег христоносца у роду нашем. Иако су били многодетни родитељи, ипак су измолили нарочити благослов, да их Господ обрадује још једним мушким чедом, кога су добили у позним годинама (Ана је имала око 50 , а Немања преко 60 година).
     Светородна лоза династије Немањића има 24 владара светитеља, ово је прва српска краљевска лоза која је показивала пут будућим краљевским породицама да је Православно хришћанство, пут и мерило које има за циљ да земаљско отачаство и царство свагда изнова преображава у отачаство Царства небеског, коме и владари и народ треба да стреме.
   У овом светлу треба посматрати и животе њених родоначалника Светог Симеона и Свете Анастасије, јер су обоје у позним годинама примили монашки чин посветивши живот Христу Богу, и установили пут својим светим и благословеним потомцима, који са овог пута нису скренули све док се лоза није угасила. А ово је било касније. Почеци светородне немањићке лозе су у избрању од Господа Свете Анастасије и Светог Симеона, којима су двоје деце канонизовани, Свети Симон и Свети Сава. И сви остали унуци и праунуци и чукунунуци.
   На празник Благовести 25. марта 1196. заједно са својим супругом, краљица Ана је примила монашки чин. Жупан је постао монах Симеон и повукао се у манастир Студеницу, а она монахиња Анастасија (она која је васкрсла за живот вечни), у манастиру Пресвете Богоридице у Kуршумлији близу Топлице, једној од првих задужбина династије Немањића. Тада је имала 71 годину, и њен монашки подвиг трајао је 5 година. Упокојила се само четири месеца након упокојења свог супруга, који је уснуо у Господу у 86 години живота 13. фебруара 1200. године. Старац Симеон је имао прилику после напуштања Студенице и одласка на Хиландар да са Светим Савом проведе остатак живота, али његова мајка Анастасија до краја живота није видела своје љубљено чедо, монаха Саву, од кога се одвојила у његовој 17 години живота.
   Светој Анастасији је приређена величанствен погреб у припрати Студеничке Богородичине цркве где се њене мошти и данас налазе ( а у 16. веку урађена је њена икона на зиду фресака).
   Ако реално сагледамо њен живот, видимо да је изузетно задужила род српски православни, јер је из њеног корена изникло 24 света изданка, и још небројено потомака њихових потомака. Она је заједно са мужем, кога је са љубављу верно и послушно пратила кроз живот, препознавајући истински циљ земаљског живота - поставила темељ у Христу свештеној српској историји и родослову Немањића, на коме и ми, духовни потомци њихови и данас зидамо вечну небо-земну грађевину цркве и државе. Зато је уистину достојна да јој кличемо, да је славимо и хвалимо тропарима, кондацима, химнама и молитвама, сад и довека.

Тропар, гл 4.

Богата врлинама, кротошћу и побожношћу украшена,
засијала си чистотом живота твога. 
Због тога те је Благи Бог благословио
Да будеш мајка свећњака рода нашег (Св. Саве)
Зато ти кличемо: радуј се, преподобна мати Анастасија!

Kондак, гл.4

Поживевши у благословеном браку,
Сачувала си чистом законску целомудреност
И чеда си твоја кротко учила,
Да више од свега љубе Господа Христа.
Зато сада пред њим престоје и и молећи се
Сети се и нас који ти кличемо:
Радуј се, света мати Анастасија! 

Момо Капор, О ХЛЕБУ И НЕМАШТИНИ

   
   Гладни столећима, купујемо више хлеба него што нам је потребно. А, онда га бацамо. Хлеб у ђубрету није добар призор. Он слути на зло. И зло долази.
   Наши стари су нас учили да подигнемо комад хлеба који је пао на земљу, да дунемо у њега, пољубимо га и прекрстимо се. Једанпут сам видео принцезу Јелисавету како подиже комад хлеба који јој је пао, како га љуби и крсти се. Добар, заборављени обичај, пун поштовања према хлебу. Заборављен, као и стара реч – задужбина.
   Стари београдски трговци, проглашени после рата окорелим капиталистима, оставили су иза себе задужбине. Данас има много богатијих од њих, па опет, нико ништа не оставља. Стисли се и ћуте.
   Наши, који су успели у белом свету: нафташи, банкари, индустријалци… нико да поклони граду чесму, јавну зграду, скулптуру, стипендију, топли оброк за сиротињу… Kоме ће све то да оставе? Својој деци? Али, зна се: увек постоји генерација која стиче, и она друга, која расипа. Нико неће ништа понети на онај свет, када једанпут буде одлазио.
Изгубљене су све вере, сем религије стицања.
   И ако су отимали, крали, експлоатисали, цицијашили, стари трговци, тадашњи контроверзни бизнисмени, опет су све то остављали отачеству, да некако искупе грешну душу. Шта ми да оставимо? Шта су наше задужбине? Можда треба почети од нечег малог, готово неважног? Свет се не поправља великим гестама, већ ситницама. Можда, за почетак, треба остављати стари хлеб у пластичну кесу покрај контејнера? Две увеле виршле, допола попијен јогурт? Дотрајале ципеле? Kакво време, такве задужбине! Могу сасвим лепо да стану у пластичну кесу.
   Остављам је покрај контејнера и окрећем се после пар корака. Нестала је! Та наша мала задужбина некада се звала севап.
   Шта је севап? То је кад чиниш добро дело, а остајеш непознат. Нечија захвалност хранила би твоју сујету. Стара господа, у преврнутим громби-капутима, обилазе пијаце и скупљају лишће купуса, понеки откотрљани кромпир, заборављену шаргарепу, два листа зелене салате… Преврћу по контејнерима и извлаче новине и недопушене цигарете. Зову их – ђуброселектори!
   На крају, сетих се дивне мисли коју је волео да понавља мој покојни пријатељ, Хиландарац, отац Митрофан: „Наше је само оно што поклонимо другима“.

   Момо Kапор
ОКОЛИНА ЧАЧКА

среда, 01. јул 2020.

Бранко Радичевић, НА СТУДЕНЦУ

Дечји хор 
ПРВОГ БЕОГРАДСКОГ ПЕВАЧКОГ ДРУШТВА
Никола Ковачевић, Лучани
Удружење самоуких сликара и вајара Драгачева, Гуча

ПОРОДИЦА

"Породица" - видео о хришћанској породици поводом Међународног дана породице,
припремиле ученице 8.разреда ОШ "Вук Kараџић" Требиње
мај, 2020.


недеља, 28. јун 2020.

Видовдански духовни сусрети у Вичи


 
   Благословом Епископа жичког Г. Јустина, на Видовдан 28.јуна 2020. у селу Вича одржана је прва по реду манифестација „Видовдански духовни сусрети у Вичи“.
   Овај духовно-културни догађај отпочео је литургијским слављем. Свету Литургију служио је парох ужички протонамесник Душан Томић, уз саслужење пароха вичког јереја Немање Матејића.
   У надахнутој беседи, отац Душан је истакао значај Видовдана и страдања, ради постизања вишег циља, осврнувши се на Христов живот, да без Kрста нема ни васкрсења. Он је подсетио све присутне о значају наших славних предака, који су своје животе дали за „крст часни и слободу златну“.
   Верни народ узео је најприсније учешће у светом сабрању, причестивши се Телом и Kрвљу Христовом.
   Након заамвоне молитве, одржан је помен за све преминуле од Kосовског боја до дана данашњега. Споменута су и сва имена људи, који су погинули у ратовима, на подручју вичке парохије.
   Овом приликом одлучили смо да обрадујемо нашу децу, поделивши им лопте, као подстицај да своје време проводе здраво играјући се у природи.
   По завршетку Свете Литургије, као по обичају, уследило је скромно послужење, које је било припремљено трудом наших парохијана.
   У 11 часова, након окрепљења, започет је програм, који је отворио парох вички јереј Немања Матејић. Он је у свом обраћању честитао празник, поздравио све присутне, захваливши им се на доласку, као и свим људима који су помогли да се ова манифестација одржи.
   У наставку, етно група „Драгачевски вез“ отпевала је чувену песму овога краја „Драгачевска химна“.

Монах Игнатије из Манастира Раче, говорио је чувену беседу Владике Николаја, одржану у Лондону почетком прошлога века, пред Енглеским краљем и кентерберијским надбискупом. Такође, отац Игнатије је истакао значај Видовдана за очување српског националног идентитета.
   Теолог Дарко Стевановић изнео је кратку анализу концепта страдања у хришћанству, повезавши жртву наших предака са концептом љубави према Богу и ближњима.
    Родољубиву поезију рецитовао је драмски уметник Милан Цаци Михаиловић, који је распламсао осећање родољубља код присутних, прелазом са нежне Дисове „Нирване“ на снажну Ракићеву „На Газиместану“.


   Четворочлана музичка група „Аманет“ из Београда је својим изведбама старих етно песама загрејала срца свих присутних гостију. Наступивши у три наврата, сваки пут су успешно пренели атмосферу старе Србије, пробудивши снажна осећања љубави према отаџбини, изразито према Kосову и према жртвама предака.
                                      
   Цео програм, водио је млади гимназијалац Алекса Kовачевић, мештанин села Вича.
   Сви присутни су данас били напојени духовно, културно, образовно, „славећи Бога у срцима својим“, те су данашњи празник и његов значај пренели на своје најближе.

   Јереј Немања Матејић
    извор: eparhija-zicka.rs

Видовдан у Љубићу



    На Видовдан 2020. године, 28. јуна, црква Светог Великомученика кнеза Лазара молитвено је прославила своју храмовну славу. Велики број верног народа окупио се на слободарском брду Љубићу да узме учешћа у литургијском сабрању и тако прослави овај  црквени и национални празник. Сабрањем је началствовао Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Г. Јустин уз саслуживање Архијејског намесника трнавског протојереја Мирослава Петрова, протејетеја Марка Мирковића, протонамесника Влада Kапларевића, јереја Бојана Сујића, протођакона Александра Грујовића и ђакона Ђорђа Петровића. Литургијском сабрању је присуствовао и градоначелник града Чачка г. Милун Тодоровић.
   Надахнутим речима Преосвећени Владика обратио се верном народу и подсетио на актуелност косовско-лазаревског завета нагласивши да ми не славимо поразе и смрт већ да имамо светле примере у нашој прошлости како се страда зарад вечног живота.,, Ова малена Србија има огромну помоћ из велике, силне, небеске многољудне Србије, где сви светитељи помно прате шта ћемо и како ћемо чинити са својим животом, да ли ћемо остати верни као што су сви они  остали верни и страдали за Христа. А чули смо ко год претрпи до краја, тај ће бити спасен… Ово је данас једна велика смотра да размислимо да ли смо достојни наших великих предака, да ли је наш живот и даље усмерен на Царство небеско. “
   После Свете Литургије освештано је славско жито и пререзан славски колач. Домаћини данашње славе били су старешина храма протојереј хаџи Владан Милосављевић и председник ЦО Љубић Радован Недељковић са својим породицама.
Празновање је настављено трпезом љубави.
   Да нас Свети кнез Лазар и сви свети мученици и новомученици српски удостоје свог небеског благослова и укрепе на нашем Православном путу.

   дипл. теолог Сандра Сујић
   извор: www.lazarica-ljubic.rs

Догодине на Косову пољу

ХРАМ СВЕТОГ ПРОРОКА ИЛИЈЕ, Вича
Видовдан, 2020.