Све је мање мајки у нашој земљи. Не судимо никоме, но само жалимо. Жалимо због све мањег броја деце. Живимо у несигурним временима, то је тачно. Али нашим прецима је било теже. Ратови, сиромаштво, болест, смрт – свет је био далеко несигурније место за рађање деце.
Па, ето, ми смо живи.
Можемо налазити оправдања, говорити како они нису знали за боље, како су били тако васпитани, како су можда децу на неки начин повредили рађајући их у таквим условима, али ја бих пре рекао да су они имали снажнију веру. Деца су се рађала, расла, борила се и радовала. И због тога, што је нека мајка у тешким околностима решила да роди наше родитеље, или нас саме, ми смо данас живи. А живот, ма шта ми умишљали, живот јесте добар.
Мајчинство је по себи храброст. Другачије не може бити: мајка је храбра јер је спремна да воли и да се жртвује за другог. Бити неспреман за мајчинство значи бити неспреман за љубав.
Шта би било да је Девојка Марија ипак одбила да роди дете? Њен живот је већ довољно био тежак! Да је размишљала нашом, данашњом ,,логиком”, можда би упитала анђела да сачека док каже своју одлуку, док се ,,ствари не реше”.
Богомајка је пристала да роди Дете. Вест је била радосна, а морала је ћутати. Ако је двема душама рекла, а певала би пред свима ону песму захвалности што је из срца топло измолила пред Јелисаветом. Догађај огроман, дар несагледив, а људи ситни и ситничави очекивали су од ње да се због тог дара стиди. Јер лакше је било поверовати у туђи грех него у Божију милост. Могли су и да је и каменују да Јосиф није поверовао у Божији Промисао.
Kако ли је било трпети поглед пун презира упућен од стране најрођенијих?
Вероватно су је омрзнули, одбацили, гледали као блудницу, називали је иза леђа и у очи погрдним именима. Вероватно је Богомајка и плакала. Њена вера је била јака, непрегледна, а нарав питома, али била је скоро па дете, млада девојка, и већ презрена.
Kолико ли је било болно сазнање Пресветој Богородици да ће у трудовима, у великом болу који ломи цело тело, ићи од дома до дома, молећи за чисти под на који би спустила своје дете? И да ће морати да легне у обичну шталу и да ће се њено дете родити као обични бескућник. Питала се, сигурно, да ли ће дете живети као и она, тешко и сиромашно, од самог свог рођења. Да ли је требала да се пита какав је то живот за дете, ма, треба ли уопште да роди?
Пред Богомајком, али и пред сваком мајком, увек су живи и присутни анђели који наговештавају нови живот. Бог ће увек бити присутан где год је човек спреман да воли и да се жртвује.
Плач након што је родила Дете био је плач радости. Веће радости нема, нити ће бити. Све мајчине нити након што роди стајаће стабилно, испреплетане око дететовог лика.
Одбачени? Опсовани? Презрени? Тежак и несигуран пут пред вама?
Па шта?
Пут пред мајком је несигуран, макар било стотине благовесника.
Породица може срести бол, несрећу, крст. И то се све дешава са разлогом. Kао што се с разлогом постаје мајка.
С разлогом је порађај највећи бол за људско тело. Потребно је схватити да без великог бола нема великог благослова, нити без плача може бити смеха. Бити Мајка надвисује све трагедије. Постати и остати мајка детету, а изгубити све остало – и то је добитак.
Многи, на жалост, немају благослов рађања, али се труде целим својим бићем да га стекну или надоместе неким другим трудом, даром, жртвом. Не треба хулити на благослов за који се многи моле и труде, не треба га одбацивати.
Од трена кад жена одлучи да буде мајка, увек ће се наћи пут који ће Господ указати, као што је указао и пут до оне витлејемске штале. У свакој мајци Он види Своју.
Нема радосније вести у свету, међу људима, биљкама, зверима и свом природом, никада до сад, нема радосније вести до рођења новог детета, новог човека.
Мајка је највернији Божији помоћник. Најпожртвованији анђео.
За Христа и за сву осталу децу овог света: света си, мајко.
Нека је сретан наступајући празник Материце.
Вероучитељ Марко Радаковић
извор: avdenagom.blog
 |
| Рад Олгице Стефановић Љубав је снага недокучива, јер Бог јесте ЉУБАВ. Старац Тадеј Витовнички |
Нема коментара:
Постави коментар