петак, 04. децембар 2020.

Гуча, ОДЛАЗАК ДРАГАЧЕВСКОГ ГОРОСТАСА

  
Јутрос нас је заувек напустио  и у вечност се преселио горостас драгачевске културе и уметности, доајен, наш Гучанин, професор, писац и вајар Ника Никола Стојић.

   Имао сам огромну част и привилегију да га имам за пријатеља, учитеља и саговорника дуги низ година.

   Био је за мене велики ауторитет, сведок једног века и прошлог времена, према ком сам гајио огромно поштовање. 

   Остале су многе неиспричане приче, много започетих, а недовршених тема о нашем завичају, нашој тегобној прошлости  и тмурној садашњости...

   ... Остало је још много питања која сам хтео да ти поставим, много тога што сам желио да ти кажем... Али није се дало... 

   Био си нам синоним за Гучу, Драгачево и Сабор Трубача... Био си нам велики путоказ и светионик... 

  Сада си опет заједно негде тамо горе са својом Станиславом...

   ... Недостајаће твој корак Гучким учицама, твоје господско присуство у гучким баштама уз кафу и дневну штампу, фалиће твој глас и бистра мисао...

   Недостајаћеш нам много наш добри и мудри Ниџо...

   Хвала ти на свакој похвали и добронамерној критици..хвала на свему што си нас научио и што си нам оставио.. 

   Твоје огромно дело живеће вечно, а сећање на тебе ћемо трајно чувати.

   ***

   Ника Стојић рођен је 4. фебруара 1930. године у Гучи, од оца солунца Драгољуба, и  мајке Станојле (рођ. Бугарчић).

   Основну школу завршио је у родној Гучи, а Гимназију у Чачка, преживљавајући ратне страхоте и нацистичку окупацију.

   Студије српског језика и књижевнсти завршио је на Београдском универзитету.

   Радни век проводи у Гучи као професор и директор у Основној школи у Гучи, те као директор Дома културе у Гучи.

   Са неколицином културним прегалаца, као млад интелектуалац покреће далеке 1960. године манифестацију Драгачевски Сабор трубача у Гучи.

   Био је изузетно плодан аутор, који је потписао преко 70 књига поезије, прича, монографија, лексикона, а као сарадник пише за десетина часописа и новина, те рецензија за друге ауторе. 

   Поред књижевности бавио се склуптуром и вајањем.

  Један је од оснивача Kултурно-просветне заједнице Драгачева, Удружења самоуких сликара и вајара Драгачева и  Еколошког Друштва Драгачева.

   Добитник је великог броја друштвених признања, међу којима се посебно истиче Вукова награда.

   Био је ожењен Станиславом (рођ. Панајотовића), професором биологије, са којом има ћерку Раду.

   Kао велики храст  бдио је деценијама над културним, друштвеним и јавним живота Драгачева, остављајући за собом неизбрисив и непролазан траг.

  Човек - сведок века, огромне  мудрости и енциклопедијског  знања био је млађим генерацијама искрен пријатељ, мудар саветник и диван саговорник.

   Јутрос је наш стари и горостасни  драгачевски храст пао, али ће вечно стамен живети, а својим  изданцима и бесмртним делом бити светионик будућим генерацијама и свима нама његовим пријатељима, ученицима, поштоваоцима и суграђанима.

  Гуча и Драгачево никад више неће бити исти без тебе добри наш Ниџо.

Слава ти и хвала за све!

БОГ ДУШУ ДА ТИ ПРОСТИ

ВЕЧНАЈА ПАМЈАТ +

У име Удружења "Наше Драгачево"

Милан Парезановић


Наш вољени Ника – Никола Стојић. Наше речи су мале наспрам његових дела и успеха, мале су речи да опишу живот и рад овог, како су га многи звали драгачевског горостаса, драгачевског Вука Kараџића.
   Аутор преко 70 књига поезије, прича, монографија, рецезент многих књига. Његова величина остаје да живи у његовој малој варошици, за коју се трудио да чује цео свет кроз звуке трубе и песме. Будуће генерације неће чути од њега чувену рецитацију „Лажни зец“, али остају књиге и остајемо ми да им сведочимо о једном великану. Деда Ника, како смо га сви звали, увек ће имати своје место код нас, место у нашим срцима. Недостајаће нам његово присуство, свако јутро долазио је одмах после нас, седао у своју фотељу близу полице, а ми бисмо увек радо поделили кафу, чај, кекс и доручак са њим... Недостајаће нам та јутра!
Почивај у миру деда Нико, изгубили смо писца, сарадника, највернијег посетиоца, огромног пријатеља.

Kолектив Библиотеке општине Лучани, Гуча

ЛАЖНИ ЗЕЦ

Долазила нека деца
да гледају мога зеца.
Гледају га, па се чуде:
„То не може зец да буде?
Зар је ово зечји реп?“
„Видим и ја, нисам слеп.
Реп је, можда, мало дужи,
ал` му зато добро служи.“
„Зар су зецу уши мале?“
„Можда су му закржљале.“
„Где научи да мауче?
Нисмо ни ми баш од јуче:
уши мале, реп дугачак,

није то зец – него мачак!“

Нема коментара:

Постави коментар