По речима св. апостола Павла хришћанска породица је мала црква (Филим. 1:2). И као што је сваки хришћански храм посвећен једном светитељу, кога слави као свога заштитника, тако се и српске породице стављају под окриље једног светитеља, коме се као свом молитвеном заступнику пред Господом обраћају, и кога као заштитника породице поштују и редовно, с колена на колено, са оца на сина, сваке године славе.
Дубоки смисао свечарства лежи у оном најузвишенијем идеалу нашег народа – идеалу светог човека, а то је: човек одрешен од земаљског царства, човек чист од неправде и сујете, човек испуњен љубављу према Богу и људима, човек неустрашив пред смрћу; човек испуњен Духом Светим.
Славу треба славити увек, ма у каквим се приликама човек налазио – у срећи и у несрећи, у радости и у жалости, само треба разликовати битно од небитног – одвојити прослављање светитеља од гозбе, славу од весеља. И док славску трпезу може спремити онај који има, а веселити се онај који није у жалости – дотле за славску свећу, славски колач, мало црвена вина, кољиво, тамјан и мало зејтина требало би да се у току године свако постара и спреми, и да се тако кроз молитвену успомену одужи своме светитељу.
Срби никада не треба да занемарују своју славу. Православна вера их је кроз векове одржала и очувала, зато и они треба да чувају своју веру не као обичај него као свесно убеђење. И треба да увек потврде народну истину: "Где је Србин ту је и слава!"
ђакон Ненад и Анастасија Илић, Едиција славе, Школа плус, Београд
Нема коментара:
Постави коментар