У српском језику реч слава има више значења: глас о нечијим врлинама или подвизима који се надалеко чује, захвалност, славље, свечаност уопште, дан светитеља заштитника, годишњи црквени празник неке заједнице, села или града или манастира.
У породичном празнику који се зове Слава или Крсно име, а које је посебна одлика православља код Срба, садржана су сва ова значења.
Врлине нашег свеца заштитника надалеко су познате, макар у целом православном свету, а његови подвизи на путу ка Богу наш су узор. Ми му указујемо захвалност што као вечито живи људски заступник пред Богом посредује у нашим напорима да и ми приђемо Богу што ближе. Слава је по правилу највеће породично славље током године и засењује све рођендане и разна друга пригодна славља, а наша породична слава истовремено је заједничка многима.
Слава окупља не само све живе чланове породице и све пријатеље, већ и све претке који су се обраћали истом светитељу заштитнику кроз векове и зато је она и празник великог присећања и победе над смрћу. За упокојене спремамо славско жито.
За славу се спремају најбоља јела, ако пада у време поста посна, а све је у знаку највећег гостољубља. Домаћи угошћавају и оне који случајно или непозвани дођу, а домаћин је у посебној обавези да све време служи.
Да не бисмо заборавили због пића и дивних јела, спремљених за госте са великом љубављу, шта је у слави на првом месту - није наодмет да се сетимо приче владике Николаја о догађају у једном заробљеничком логору у време Другог светског рата:
Један српски логораш, кад му се приближила крсна слава, сакупио је мало хлеба и лоја од кога је направио свећу. На дан славе окупио је остале логораше, запалио свећу и прочитао молитву. Један чувар, немачки војник који је иначе био благ према затвореницима пришао је слављенику и честитао му рођендан.
А овај му је одговорио:
"Ми Срби не славимо рођендане. Ми славимо славу. Кад славиш рођендан то је некако као да славиш самог себе. Ми у слави славимо оне који су бољи од нас".
извор: Ђакон Ненад и Анастасија Илић, Едиција Славе, Школа плус, 2006.
У породичном празнику који се зове Слава или Крсно име, а које је посебна одлика православља код Срба, садржана су сва ова значења.
Слава окупља не само све живе чланове породице и све пријатеље, већ и све претке који су се обраћали истом светитељу заштитнику кроз векове и зато је она и празник великог присећања и победе над смрћу. За упокојене спремамо славско жито.
За славу се спремају најбоља јела, ако пада у време поста посна, а све је у знаку највећег гостољубља. Домаћи угошћавају и оне који случајно или непозвани дођу, а домаћин је у посебној обавези да све време служи.
Да не бисмо заборавили због пића и дивних јела, спремљених за госте са великом љубављу, шта је у слави на првом месту - није наодмет да се сетимо приче владике Николаја о догађају у једном заробљеничком логору у време Другог светског рата:
Један српски логораш, кад му се приближила крсна слава, сакупио је мало хлеба и лоја од кога је направио свећу. На дан славе окупио је остале логораше, запалио свећу и прочитао молитву. Један чувар, немачки војник који је иначе био благ према затвореницима пришао је слављенику и честитао му рођендан.
А овај му је одговорио:
"Ми Срби не славимо рођендане. Ми славимо славу. Кад славиш рођендан то је некако као да славиш самог себе. Ми у слави славимо оне који су бољи од нас".
извор: Ђакон Ненад и Анастасија Илић, Едиција Славе, Школа плус, 2006.
Нема коментара:
Постави коментар