Реалност европске културе
Часопис 〟Православни катихета〃 је званични часопис Одбора за верску наставу и свих вероучитеља Београда. Последњи број часописа, дванаести по реду, посвећен је теми "Будућност верске наставе".
Часопис „Православни катихета“ је званични часопис Одбора за верску наставу и свих вероучитеља Београда. Обрађује стручне теме везане за унапређење верске наставе, али и теме од општег, културног и педагошког значаја. Часопис излази периодично, и до сада је изашло 12 бројева. Уредништво се временом определило за то да бројеви буду тематски, тако да су неки бројеви били посвећени темама Дечја креативност, Значај узора у васпитању, а последњи обрађује тему Будућност верске наставе. За часопис пишу вероучитељи, православни богослови, има и оргиналних текстова, као и преведених са страних језика, интервјуа, вести из школа и активности вероучитеља, хронике, али и историјиских извора. Последњи број, о будућности верске наставе, има неколико текстова који се тичу питања у вези са правним уређењем предмета, визијом развоја предмета у будућности, али и постављањем нових концепата.
Верска настава, као наставни предмет у школи, заступљена је у већини демократских земаља. Ученици кроз верску наставу, између осталог, стичу знања о животним вредностима као што су: толеранција, љубав, мир, поштење, одговорност, поштовање... У складу са тим, ученици развијају позитивно и одговорно понашање према себи и другима, развијају поштовање према својој вери, али и према другим верама.
Основни циљеви верске наставе су упознавање ученика са православном вером, учењем Цркве и православним погледом на свет и човека. Даљи циљеви јесу откривање ученицима Православне Литургије као саме суштине православља и живота хришћанина. Веронаука је позив на живот у вери као смислу живота и позив ка слободном, отвореном, али и одговорном животу. Верска настава, која се пре 13 година вратила у српске школе, има за циљ духовну обнову, и враћање духовних и свих правих вредности у наше животе, живот српског народа и државе.
Верска настава управо то нуди, а у практичном смислу, последице учења верске наставе на личност ученика огледају се у јачању љубави према ближњима, у развијању особина милосрђа, праштања, осећања одговорности, бриге за породицу, за народ коме припадају...
Ученици млађих разреда основне школе су веома отворени за све теме. Рад са њима претвара се у радост дружења, песме, приче и сазнања. Њихова питања су најдиректнија, а одговори морају да буду веома одмерени и приступачни. Млађи ученици често изненаде својим искреним и заиста луцидним духовним разумевањем суштине вере. Ученици старијих разреда основне школе и средњошколци – адолесценти, у свом развоју, профилисању своје личности, интересовањима имају недоумице о месту вере у свом животу и прихватању свог религиозног бића. Интересују се о начину на који вера посматра њихова интересовања, младалачке теме - теме спорта, музике, животних стилова и међусобних односа, а јављају се и прве рационалне сумње које траже одговоре, посебно око питања правде у свету, среће, смисла живота...
Наставници дискутују са ученицима и кроз флексибилан, жив и динамичан дијалог разматрају сва питања.
Највећи изазови за веручитеље долазили су, и мислимо да још увек долазе, од колега наставника, а не од ученика. Конкретно од неразумевања појма верске наставе и од проблема у вези са прихватањем предмета у школи. Упркос томе што се у готово свим државама секуларне Европе изучава религија, баш на овакав начин као у Србији, веома је тешко да се код колега у школи предмет прихвати и стави у исти ранг са осталима. У европским државама, постојање веронауке у школи сматра се природним и чини део укупног образовања и васпитања ученика. Религија је као што знамо, неодвојиви део људске културе, како је рекао чувени историчар религије Мирча Елијаде: „Без религије историја цивилизације је прах и пепео." Проблем код прихватања верске наставе у Србији, није само системски, већ је мало дубљи, прониче до личног односа сваког човека према Богу. А он проистиче из саме природе предмета према коме се свако мора поставити лично.
Због наведеног, педагошки изазов за вероучитеља је - како да колеге у наставничком већу, у зборници, затим и управе школа разувере, а потом и увере да је верској настави место у школи, још од настанка образовања до данас, да је њен педагошки утицај користан за децу, да је то реалност европске културе, да је испољавање верског осећања једна од основних потреба људске природе уопште, па да самим тим верска настава природно треба да је део система образовања.
Најмање изазова тог типа има у раду са децом која немају предрасуде и веома су отворена и радознала да упознају учење о вери.
Будућност верске наставе је тема којој је посвећен последњи, дванаести број часописа. У будућности верска настава треба да се системски заокружи као предмет, да се реши дугогодишње питање о статусу запослених на одређено време, што омета остваривање социјалних и економских права.
Поред регулисања статуса запосленог на неодређено, верска настава треба да добије бројчану оцену. Као и остали предмети, вредновање труда и награђивање се врши бројчаним, а не описним оцењивањем. Тиме верска настава постаје равноправна са осталим предметима, а вероучитељ има могућност да на прави начин мотивише ученике и преузме одговорност.
Усавршавање уџбеника и плана и програма је такође један од важних задатака у будућности.
Верска настава има своје место у школи. Баш сада, када су многе вредности урушене, може да буде залог обнове и промене целокупног друштва и нације.
Верска настава доприноси и смањењу насиља у школи, па би у будућности могло да се размисли о томе да на основу Општег протокла Владе и Оквирног акционог плана Министарства просвете, у школске тимове за заштиту деце од насиља уђе и школски вероучитељ.
Вероучитељ је помиритељ, и у учиноци и на сваком месту и такву његову улогу у школи треба да препозна и систем.
Вероучитељ је већ важан за школске ваннаставне, хуманитарне активности, светосавске приредбе, а по мери његовог дара треба му се отворити системска могућност да постане помоћник Педагошко - психолошке службе у школи. Поред питања насиља, то су и питања других проблема у понашању, и проблема са психоактивним супстанцама, као и других изазова који захтевају ангажовање свих који утичу на васпитање и личност ученика. У том смислу верска настава у будућности и текако може да да свој допринос.
Предраг Ђукнић, наставни саветник Одбора за верску наставу АЕМ и вероучитељ у Математичкој гимназији
Сања Југовић, педагог
Просветни преглед,март, 2015.
Часопис 〟Православни катихета〃 је званични часопис Одбора за верску наставу и свих вероучитеља Београда. Последњи број часописа, дванаести по реду, посвећен је теми "Будућност верске наставе".
Часопис „Православни катихета“ је званични часопис Одбора за верску наставу и свих вероучитеља Београда. Обрађује стручне теме везане за унапређење верске наставе, али и теме од општег, културног и педагошког значаја. Часопис излази периодично, и до сада је изашло 12 бројева. Уредништво се временом определило за то да бројеви буду тематски, тако да су неки бројеви били посвећени темама Дечја креативност, Значај узора у васпитању, а последњи обрађује тему Будућност верске наставе. За часопис пишу вероучитељи, православни богослови, има и оргиналних текстова, као и преведених са страних језика, интервјуа, вести из школа и активности вероучитеља, хронике, али и историјиских извора. Последњи број, о будућности верске наставе, има неколико текстова који се тичу питања у вези са правним уређењем предмета, визијом развоја предмета у будућности, али и постављањем нових концепата.
Верска настава, као наставни предмет у школи, заступљена је у већини демократских земаља. Ученици кроз верску наставу, између осталог, стичу знања о животним вредностима као што су: толеранција, љубав, мир, поштење, одговорност, поштовање... У складу са тим, ученици развијају позитивно и одговорно понашање према себи и другима, развијају поштовање према својој вери, али и према другим верама.
Основни циљеви верске наставе су упознавање ученика са православном вером, учењем Цркве и православним погледом на свет и човека. Даљи циљеви јесу откривање ученицима Православне Литургије као саме суштине православља и живота хришћанина. Веронаука је позив на живот у вери као смислу живота и позив ка слободном, отвореном, али и одговорном животу. Верска настава, која се пре 13 година вратила у српске школе, има за циљ духовну обнову, и враћање духовних и свих правих вредности у наше животе, живот српског народа и државе.
Верска настава управо то нуди, а у практичном смислу, последице учења верске наставе на личност ученика огледају се у јачању љубави према ближњима, у развијању особина милосрђа, праштања, осећања одговорности, бриге за породицу, за народ коме припадају...
Ученици млађих разреда основне школе су веома отворени за све теме. Рад са њима претвара се у радост дружења, песме, приче и сазнања. Њихова питања су најдиректнија, а одговори морају да буду веома одмерени и приступачни. Млађи ученици често изненаде својим искреним и заиста луцидним духовним разумевањем суштине вере. Ученици старијих разреда основне школе и средњошколци – адолесценти, у свом развоју, профилисању своје личности, интересовањима имају недоумице о месту вере у свом животу и прихватању свог религиозног бића. Интересују се о начину на који вера посматра њихова интересовања, младалачке теме - теме спорта, музике, животних стилова и међусобних односа, а јављају се и прве рационалне сумње које траже одговоре, посебно око питања правде у свету, среће, смисла живота...
Наставници дискутују са ученицима и кроз флексибилан, жив и динамичан дијалог разматрају сва питања.
Највећи изазови за веручитеље долазили су, и мислимо да још увек долазе, од колега наставника, а не од ученика. Конкретно од неразумевања појма верске наставе и од проблема у вези са прихватањем предмета у школи. Упркос томе што се у готово свим државама секуларне Европе изучава религија, баш на овакав начин као у Србији, веома је тешко да се код колега у школи предмет прихвати и стави у исти ранг са осталима. У европским државама, постојање веронауке у школи сматра се природним и чини део укупног образовања и васпитања ученика. Религија је као што знамо, неодвојиви део људске културе, како је рекао чувени историчар религије Мирча Елијаде: „Без религије историја цивилизације је прах и пепео." Проблем код прихватања верске наставе у Србији, није само системски, већ је мало дубљи, прониче до личног односа сваког човека према Богу. А он проистиче из саме природе предмета према коме се свако мора поставити лично.
Због наведеног, педагошки изазов за вероучитеља је - како да колеге у наставничком већу, у зборници, затим и управе школа разувере, а потом и увере да је верској настави место у школи, још од настанка образовања до данас, да је њен педагошки утицај користан за децу, да је то реалност европске културе, да је испољавање верског осећања једна од основних потреба људске природе уопште, па да самим тим верска настава природно треба да је део система образовања.
Најмање изазова тог типа има у раду са децом која немају предрасуде и веома су отворена и радознала да упознају учење о вери.
Будућност верске наставе је тема којој је посвећен последњи, дванаести број часописа. У будућности верска настава треба да се системски заокружи као предмет, да се реши дугогодишње питање о статусу запослених на одређено време, што омета остваривање социјалних и економских права.
Поред регулисања статуса запосленог на неодређено, верска настава треба да добије бројчану оцену. Као и остали предмети, вредновање труда и награђивање се врши бројчаним, а не описним оцењивањем. Тиме верска настава постаје равноправна са осталим предметима, а вероучитељ има могућност да на прави начин мотивише ученике и преузме одговорност.
Усавршавање уџбеника и плана и програма је такође један од важних задатака у будућности.
Верска настава има своје место у школи. Баш сада, када су многе вредности урушене, може да буде залог обнове и промене целокупног друштва и нације.
Верска настава доприноси и смањењу насиља у школи, па би у будућности могло да се размисли о томе да на основу Општег протокла Владе и Оквирног акционог плана Министарства просвете, у школске тимове за заштиту деце од насиља уђе и школски вероучитељ.
Вероучитељ је помиритељ, и у учиноци и на сваком месту и такву његову улогу у школи треба да препозна и систем.
Вероучитељ је већ важан за школске ваннаставне, хуманитарне активности, светосавске приредбе, а по мери његовог дара треба му се отворити системска могућност да постане помоћник Педагошко - психолошке службе у школи. Поред питања насиља, то су и питања других проблема у понашању, и проблема са психоактивним супстанцама, као и других изазова који захтевају ангажовање свих који утичу на васпитање и личност ученика. У том смислу верска настава у будућности и текако може да да свој допринос.
Предраг Ђукнић, наставни саветник Одбора за верску наставу АЕМ и вероучитељ у Математичкој гимназији
Сања Југовић, педагог
Просветни преглед,март, 2015.
Нема коментара:
Постави коментар