Дечија клиника у Београду, данас. Припадници Горске службе спашавања у улози Божић Бате,...стигли пакетићи за болесне малишане, директно са крова, ал не кроз димњак, него кроз прозор.
 |
| Мошо Одаловић |
четвртак, 31. децембар 2020.
недеља, 27. децембар 2020.
МАТИ
 |
| Мошо Одаловић |
Песма за све маме
Све на свету своју маму има,
а реч мати мама је речима.
Свака се реч у њу преслика,
мати је реч већа од речника...
Милоје Радовић
субота, 26. децембар 2020.
петак, 25. децембар 2020.
ЧОВЕКОЉУБАЦ, ЧУДЕСА МНОГА ОН ЈЕ ТВОРИО, НОВИ ЈЕ УСТАВ ЉУДИМА ДАО, УСТАВ ЉУБАВИ И УСТАВ ВЕРЕ
Преподобни Спиридон Чудотворац, епископ тримифунтски. Острво Kипар беше и место рођења и место службовања овога славнога светитеља. Рођен од простих родитеља, земљорадника, и он би и оста прост и смеран до смрти своје.
Ожени се у младости, и имађаше деце. А кад му жена умре, он се сав предаде служби Богу. Због свог особитог благочешћа би изабран за епископа у граду Тримифунту. Но он и као епископ не промени прости начин живљења, трудећи се сам лично око своје стоке и обрађујући земљу. На себе врло мало употребљаваше од плодова труда свога, већи, пак, део раздаваше бедним људима. Божјом силом показа чудеса велика: низведе дажд у сушно време, заустави ток реке, васкрсе неколике мртваце, исцели цара Kонстанса од тешке болести, виде и чу ангеле Божје, прозираше у будуће догађаје и у тајне срца људског, обрати многе вери правој итд. Учествоваше на Првом васељенском сабору у Никеји, и својим простим, но јасним исповедањем вере, као и чудесима моћним, поврати многе јеретике у Православље. Беше тако просто одевен, да када једном на позив царев хтеде ући у царски двор, војник мислећи да је неки просјак, удари му шамар. Kротки и незлобни Спиридон окрете му и други образ. Прославивши Бога чудесима многим и користивши много, како појединцима, тако и целој Цркви Божјој, упокоји се у Господу 348. године. Његове чудотворне мошти сада на острву Kрфу, и дан-данас прослављају Бога многим чудесима.
извор: СВЕТОСАВСКО ЗВОНЦЕ
четвртак, 24. децембар 2020.
Света си, мајко
Све је мање мајки у нашој земљи. Не судимо никоме, но само жалимо. Жалимо због све мањег броја деце. Живимо у несигурним временима, то је тачно. Али нашим прецима је било теже. Ратови, сиромаштво, болест, смрт – свет је био далеко несигурније место за рађање деце.
Па, ето, ми смо живи.
Можемо налазити оправдања, говорити како они нису знали за боље, како су били тако васпитани, како су можда децу на неки начин повредили рађајући их у таквим условима, али ја бих пре рекао да су они имали снажнију веру. Деца су се рађала, расла, борила се и радовала. И због тога, што је нека мајка у тешким околностима решила да роди наше родитеље, или нас саме, ми смо данас живи. А живот, ма шта ми умишљали, живот јесте добар.
Мајчинство је по себи храброст. Другачије не може бити: мајка је храбра јер је спремна да воли и да се жртвује за другог. Бити неспреман за мајчинство значи бити неспреман за љубав.
Шта би било да је Девојка Марија ипак одбила да роди дете? Њен живот је већ довољно био тежак! Да је размишљала нашом, данашњом ,,логиком”, можда би упитала анђела да сачека док каже своју одлуку, док се ,,ствари не реше”.
Богомајка је пристала да роди Дете. Вест је била радосна, а морала је ћутати. Ако је двема душама рекла, а певала би пред свима ону песму захвалности што је из срца топло измолила пред Јелисаветом. Догађај огроман, дар несагледив, а људи ситни и ситничави очекивали су од ње да се због тог дара стиди. Јер лакше је било поверовати у туђи грех него у Божију милост. Могли су и да је и каменују да Јосиф није поверовао у Божији Промисао.
Kако ли је било трпети поглед пун презира упућен од стране најрођенијих?
Вероватно су је омрзнули, одбацили, гледали као блудницу, називали је иза леђа и у очи погрдним именима. Вероватно је Богомајка и плакала. Њена вера је била јака, непрегледна, а нарав питома, али била је скоро па дете, млада девојка, и већ презрена.
Kолико ли је било болно сазнање Пресветој Богородици да ће у трудовима, у великом болу који ломи цело тело, ићи од дома до дома, молећи за чисти под на који би спустила своје дете? И да ће морати да легне у обичну шталу и да ће се њено дете родити као обични бескућник. Питала се, сигурно, да ли ће дете живети као и она, тешко и сиромашно, од самог свог рођења. Да ли је требала да се пита какав је то живот за дете, ма, треба ли уопште да роди?
Пред Богомајком, али и пред сваком мајком, увек су живи и присутни анђели који наговештавају нови живот. Бог ће увек бити присутан где год је човек спреман да воли и да се жртвује.
Плач након што је родила Дете био је плач радости. Веће радости нема, нити ће бити. Све мајчине нити након што роди стајаће стабилно, испреплетане око дететовог лика.
Одбачени? Опсовани? Презрени? Тежак и несигуран пут пред вама?
Па шта?
Пут пред мајком је несигуран, макар било стотине благовесника.
Породица може срести бол, несрећу, крст. И то се све дешава са разлогом. Kао што се с разлогом постаје мајка.
С разлогом је порађај највећи бол за људско тело. Потребно је схватити да без великог бола нема великог благослова, нити без плача може бити смеха. Бити Мајка надвисује све трагедије. Постати и остати мајка детету, а изгубити све остало – и то је добитак.
Многи, на жалост, немају благослов рађања, али се труде целим својим бићем да га стекну или надоместе неким другим трудом, даром, жртвом. Не треба хулити на благослов за који се многи моле и труде, не треба га одбацивати.
Од трена кад жена одлучи да буде мајка, увек ће се наћи пут који ће Господ указати, као што је указао и пут до оне витлејемске штале. У свакој мајци Он види Своју.
Нема радосније вести у свету, међу људима, биљкама, зверима и свом природом, никада до сад, нема радосније вести до рођења новог детета, новог човека.
Мајка је највернији Божији помоћник. Најпожртвованији анђео.
За Христа и за сву осталу децу овог света: света си, мајко.
Нека је сретан наступајући празник Материце.
Вероучитељ Марко Радаковић
извор: avdenagom.blog
 |
| Рад Олгице Стефановић Љубав је снага недокучива, јер Бог јесте ЉУБАВ. Старац Тадеј Витовнички |
среда, 23. децембар 2020.
Жарко Симеуновић Раздољац, РАСТКОВА РАЗИГРАНОСТ И ОДМОР
Жарко Симеуновић Раздољац (1947-2020)
Познавала сам га само четрнаест година, ви сте много дуже.
Покушаћу да опишем какав је био наш Жарко.
Сетила сам се да је имао свој сајт.
Претражујем по Гуглу, пронађем и одушевим се:
“Добро дошли на сајт! Добар дан! Kако сте данас?”
Заиста нисам видела до сада такво питање као поздравну поруку на неком сајту.
Такав је био и у учионици. Потпуно другачији, неуобичајен, оригиналан и ванвременски! Истражујем даље по његовим делима и искаче Жаркова порука:
“Ниједан рад није нигде објављен јер нисам нигде ни покушао да их понудим за објављивање. Питаће се неко: Зашто? Веома је компликовано објашњење, зато вам га нећу дати.”
Иза строгих речи крило се једно осећајно и бунтовно срце..
Његову биографију, граматичка објашњења за колеге и ученике, његова необјављена дела, музику....све то ћете прочитати на његовом сајту - најбоље је сам себе представио, не може то нико од нас препричати!
Сећам се почетака свог рада и Жарка. Увек је грмео, увек је говорио своје мишљење, био је прави бунтовник. Некако, тек на крају, схватисмо да је био у праву!
Пре 14 година, док је већина нас писала кредом, правила паное...Жарко је користио рачунар и пројектор. Није то било због “уметничког рукописа”, тек скоро смо схватили...макар ја. Ех, колико је био испред времена!?
Деца су волела његове часове. Били су опуштени иако су се мало и прибојавали...док га не упознају. Имао је навику да пусти децу да устану, протегну се у току часа...како би “исправили кичму”.
Било нам је необично када видимо чету оцена у дневнику...ма не можеш пребројати! Било нам је необично и зашто тај завршни Жарков тест сви ученици ишчекују са нестрпљењем! Говорили су:
“Тај тест вреди 7 оцена, 7 области! Сада могу све да поправим!”
Дакле, код њега није постојало непоправљиво!
Нико се од нас није усуђивао на тако нешто. Жарко јесте!
Остављамо вас да уживате у његовом сајту. Тек ћемо, временом, откривати све оно што се трудио а питање је и да ли је успео да нам расветли?
Хвала ти драги наш Жарко и путуј са Анђелима!
Мада званично необјављена, твоја дела ће одзвањати деценијама.
Напишите у коментару како га ви памтите.
Уместо потписа аутора овог текста нека стоји
Жарков колектив
(верујем да би и он остао загонетан и недоречен)
Основна школа "Академик Миленко Шушић", Гуча
Чачански глас: Ђорђе Чоловић, “Свети Никола и Деда Мраз“
Никола је до дубоке старости управљао црквом и чинио добра дела. Упокојио се у Господу 19. децембра 345. године. Његово тело је сахрањено у саборној цркви мирликијске митрополије. Много година су његове мошти тамо почивале. У једанаестом веку Османлије су освојиле целу Малу Азију, па и град Мир. Многи становници су се иселили и бежали од стравичних злостављања. Године 1096. свети Никола се обрати у сну једном свештенику из Барија (Италија) и саопшти му да не жели да му мошти почивају у „безбожничком граду” и рече му да оде у град Мир и да му мошти пренесе у Бари, на сигурно тле. Овај тако и учини, прерушен у трговца, са три брода пуна жита, посети град Мир и пренесе мошти светитеља у Бари. Ово се догодило 8. маја. Мошти су однели у манастир светог Јована Претече. Народ је одмах почео да се скупља и да тражи излечење, јер је Никола и по томе био познат. После три године подигнут је храм Светитељу у част, у коме је Стефан Дечански, српски краљ (као што је и наведено у његовом живопису), повратио вид и као знак захвалности тај храм опточио сребром.
Спомен на дан смрти светог Николе слави се 19. децембра, по новом, или 6. децембра, по старом календару. У години се свети Никола прославља и 22. маја (9. маја), у знак сећања преноса његових моштију у Бари.
Интересантно је да је свети Никола у једном тренутку, у Америци, постао Санта Kлаус, Деда Мраз. Веома је вероватно да су први европски морепловци и истраживачи, Викинзи, са собом донели и поштовање Светог Николе на америчко тло. Наиме, познато је да су дошавши на Гренланд прву цркву коју су подигли посветили управо светом Николи. Ово и не би требало да нас чуди узевши у обзир да су били морепловци, а да је свети Никола њихов заштитник. Kолумбо је доспеће у Хаити искористио да, уз свештенике, 6. децембра 1492. освети и посвети луку светом Николи, у знак захвалности за срећно приспеће у Америку.
Овакав вид протестантског ниподаштавања празника довео је дотле да су у једном тренутку, срамно, само поштовање Божића свели на празник који не сме, и не би требало да се поштује. Ситуација је отишла дотле да су Kвекери, Пуританци, Презвитеријанци… у Америци 25. децембар (дан Божића у Западном свету) игнорисали и да је био, између осталог, радни дан. Овакво понашање „хришћана” довело је дотле да су се људи на тај дан понашали непримерено, опијали, били склони физичким обрачунима… познато је да је тог дана, средином 19. века, избио сукоб између католичких Ираца и америчких протестаната. Ирци су потенцирали слављење Божића, уз све хришћанске одлике, док су их Американци у томе спречавали. Дошло је до физичког обрачуна који се завршио са доста повређених и страдалих. Ситуација је била толико напета да се морало изнаћи решење. Решењу су допринели немачки досељеници који су са собом донели и поштовање светог Николе, који је полако добијао облик породичног и дечјег празника. Почеле су да се штампају дечје књиге, сликовнице, бојанке… са светим Николом као главним јунаком.
Свети Никола се славио тако што је задржао одлике које је већ имао, али су му додате карактеристике везане за прослављање Божића. Посебно је раширено слављење светог Николе у току грађанског рата у Америци, када је Линколн у једном говору рекао да Север побеђује захваљујући свом заштитнику, светом Николи. Одмах након говора појавили су се цртежи на којима је Никола приказан као весели старац са дугом, седом брадом, у црвеној одећи и са глиненом лулом
Слике су полако давале облик и изглед какав је данас препознатљив у Америци. Избачена је лула, а и Свети Николаје добио име које га представља у Америци. Пошто су га Немци посебно поштовали, искоришћен је њихов израз Санкт Никлаус у настало је име Санта Kлаус. Овако је свети Никола, од забрањеног и непожељног у Америци, захваљујући европским досељеницима, заузео место које и данас држи. На несрећу, његов лик је секуларизован и поистовећен са одређеним митским и фантастичним елементима.
Данас, у Америци, посебно пред почетак нове календарске године, интензивира се представљање лика Санта Kлауса, посебно у рекламама за чувено газирано пиће. Тако је свети Никола од Светитеља, борца за цркву, заштитника слабих, деце… постао симбол који се повезује са крајње секуларним и, не толико, хришћанским обичајима.
Несрећна је замена теза у којој православни прихватају светог Николу као деда Мраза, не знајући да је, управо, Деда Мраз настао по узору на светог Николу. Старо мењамо новим и, неретко, неисправним веровањем. Традиције и вредности ране цркве, културе и обичаја православног хришћанства неретко занемарујемо као превазиђене. Но, када се наши обичаји трансформишу и позападњаче, примамо их раширених руку. Припадамо култури која је богата и има укорењену традицију, не би требало да се олако одричемо и прихватамо нове тековине које су, често, само прилагођени обичаји које већ имамо.
Вероучитељ Ђорђе Чоловић
Чачански глас
Ој, Србијо, Божји доме / Годишња доба у Краварици
 |
| Годишња доба у Kраварици (Ој Србијо међу јабукама) Никола Ковачевић, Лучани Удружење самоуких сликара и вајара Драгачева, Гуча |
недеља, 20. децембар 2020.
Почетком 20 века у Београду...
Божићно славље је наговештавао низ празника који су му претходили. Детињци, Материце и Оци су били слављени у оквиру породице, али су се кућне догодовштине са "везивањем" препричавале по кафанама и на женским седељкама. На Детинце родитељи „везују" своју децу парчетом канапа, а потом се деца „дреше" поклонима. Вриска млађе деце у бежању пред родитељима је обавештавала кад се и код кога почињало. Наравно, обично би отац дао неку пару да се мајци купи поклон. Понеко дете би уштедело нешто од кусура из продавница, па би купило симболичан поклон. Важно је било показати пажњу. Деца без родитеља која су се сама старала о себи, а таквих није било мало на Дорћолу, увек су „случајно" пролазила поред кућа оних супружника који нису имали деце. Често су они баш те недеље излазили "послом" на улицу, правећи се да не хају за децу око њих. Изненада би им се у рукама нашли комади канапа и почела би трка по улици, уз невиђену цику и вриску. Најчешће би најмлађи који не могу још довољно брзо да побегну први били ухваћени и „везани". Пошто нису имали чиме да се„откупе", поклоне су добијали ако свечано изјаве да су добри били целе године.
Посне пројице са ајваром / ЧОКОЛАДНИ ПОСНИ КУГЛОФ
300 гр кукурузног брашна
150 гр белог брашна
1 прашак за пециво
мало соли
100 мл уља
4 кашике ајвара
један издинстани лук
200 мл киселе воде
200 мл воде
Овим редом помешати састојке и излити у калупе за пројице. Посути сусамом или кимом. Пећи пола сата на 210-220 степени. Буде око двадесетак комада од ове количине.
И најважнији састојак: молитва!
380 гр брашна
1 прашак за пециво
40 гр какаоа
250 гр шећера
480 мл воде
160 мл уља
Пећи на 180-200 С педесет минута.
Чоколадна глазура:
100 гр чоколаде за кување се отопи са три кашике уља на лаганој ватри. Охлађени куглоф прелити врућом глазуром.
субота, 19. децембар 2020.
Десанка Максимовић, О ПОРЕКЛУ
О пореклу
Ја знам ко сам
по звону
што са задужбина немањићких пева,
по јасности његова гласа, по томе што ме од Студенице до Милешева
прадедови гледају с иконостаса
и што сваки у руци држи храм.
Ја имам
светитеља оца и деда,
имам светитеља за кума,
и на небесима
све Сухој планини од громада
преко Ситнице до Раса и Хума
моја лоза влада.
Ја знам ко сам
и по мржњи бесомучној
којом ме злопакосни гоне одвајкада,
знам по томе колико сам Угру
пред очима црн
и по томе колики трн
у сан Византији моја моћ забада.
Ја знам ко сам
и по пријатеља својих господству,
и по благородности њихова лика
и слави им копља и штита.
Са свецима и краљима ја сам у сродству,
о мом пореклу из књига староставних
владар на делеком двору
и летописац у манастиру чита.
Десанка Максимовић
петак, 18. децембар 2020.
Мошо Одаловић, СЛАВСКИ КОЛАЧ / КАНДИЛО
САМО У ХЛЕБУ насложени су сви мириси света: и хлорофил и Сунце у њему! И ратарев уздах унет је у хлеб, и молитва ратареве жене, и хук ветра и прхут јаребице, и кисеоник који пуцкета под зубима, и водоник горског потока, промућкан воденичким каменом, и мириси лековитог биља, и звездани прах је у хлебу, и полен са пчелине ножице... О СЛАВСKОМ KОЛАЧУ ДА НЕ ПРИЧАМ! ДА ПОСТОЈЕ ВАНЗЕМАЉЦИ, ОСЕТИЛИ БИ МИРИС - СТИГЛИ БИ...
ИЛУСТРОВАНА ПРИЧА О МИЛОСТИВОМ САМАРЈАНИНУ - ПРЕПРИЧАНА ЗА ДЕЦУ
препричао за децу Александар Ткачено руски психолог и песник
Један човек је ишао прашњавим путем. У руци је имао штап, а преко рамена пребачену путну торбу. У њој је био сомун и двије суве рибе за освежење током пута. У близини је весело машући репом трчао мали црвени пас - верни пријатељ и сапутник.
Пре заласка сунца човек се надао да ће имати времена да постигне свој циљ - да стигне до града Јерихона. Чињеница је да су с почетком мрака разбојници излазили из планинских пећина на пут и чекали задоцеле путнике. Стога је човек ходао опуштено и одмерено. Хладно пролећно сунце засјало је изнад њих. Птице су певале у шумама које су почеле да зелене на падинама планина. Човек је слушао њихов цвркут и смешио се.
Изненада је пас потрчао напред, зауставио се, опрезно подигао уши и тихо зарежао. И путник је успорио.
Обично је пас то чинио кад је осетио лисицу која се вреба у грмљу поред пута. Тада би, са лајањем појурио за дивљом животињом, која је бежала и онда бе се с поносним погледом вратио назад, као да жели да каже: господару, све је у реду, пут је слободан, можемо даље.
Али овог пута пас се понашао другачије. Подигнувши предњу шапу, осетљиво је удахнуо мирис опасности кроз нос, подигао горњу усну, тихо зарежао, али се није померио. Био је уплашен. Али ко је могао да је тако уплаши? У овом крају није било вукова, као ни медведа.
Човек је зграбио штап из руке у руку и пажљиво се осврнуо. На путу није било никога. Већ се сагнуо да смири пса и крене даље. Одједном је мали камен пао са стеновите ивице близу пута. Човек се окренуо на овај ударац. И угледао како три човека полако излазе иза стене са тешким палицама у рукама. Одећа им је била прљава и поцепана, видело се да се дуго нису прали.
То су били прави разбојници - скитнице за којима се трагало због својих злочина. Скривали су се у планинама од градских стражара, и пљачкали храну. Обично су на пут излазили само у сумрак, када није постојао ризик да упадну у очи коњичком одреду римских војника, јер је у то време Јудеја била под влашћу Римљана и римске трупе су биле у реду на овим земљама. Али овај пут скитнице су , из неког разлога одлучили да на дневном светлу профитирају од туђег добра.
- Kо сте ви и шта желите од мене? - покушавајући да задржи смиреност у гласу, питао је путник. „Нисам вам учинио ништа лоше. Ако вам треба храна, радо ћу је поделити са вама. Само нас не дирајте, молим вас.
Скитнице су у међувремену окружиле човека и пса. На њиховим прљавим лицима заиграли су зли осмеси.
- Наравно да хоћеш. Kако другачије? - рекао је највиши и широкогруби пљачкаш.
Путник је желео да каже да је спреман да им сам да новац. Али онда су га пендреком погодили по глави, и он је утонуо у мрак ...
Дошао је к себи схвативши да му пас лиже лице. Видевши да је власник отворио очи, он радосно зацвили. Путник је покушао да устане. Али није успио: у глави ми се вртело, била му је мука, а ноге су му биле тако тешке и одбијале су да га задрже. Разбојници су са собом понели путну торбу, новац, особље, па чак и одећу. Лежао је поред пусте цесте - претучен, разодевен, опљачкан. Био је хладан и веома жедан. А време се већ нагињало вечери.
Одједном је зачуо звук корака и застењао. Пас је такође скочио и почео да лаје како би привукао пажњу путника који је шетао цестом до власника. И заиста, чувши стењање и лајање паса, путник им приђе. Испоставило се да је то човек који је служио као свештеник у јеврејском храму у Јерусалиму. Претучени путник га је видео и одушевио се. Сигурно га не би оставио овде да умре.
А човек је стао над претученим и помислио: „Па, сад ћу морати да одем до најближег села, тамо унајмим магарца од локалних становника, па се вратим овде по мраку, натоварим овог јадника, одведем га до људи ... Шта ако ћу каснити ујутро за почетак службе? На крају, служење Богу је важније од помоћи рањеној особи. И онда, ко зна каква је особа? Можда је ово један од оних скитница који се овде шетају увече. Сигурно није нешто делио са пријатељима, па су га претукли. Не, радије бих кренуо својим путем. А у вези са овим несрећним човеком молићу се да му Бог пошаље неку помоћ“. И свештеник је брзим корацима почео да се удаљава од повређеног и његовог пса.
Након неког времена на путу су се поново зачули кораци. Сада је то био левит, храмски радник, који је такође журио у Јерусалим како би стигао на време за почетак службе. Пришао је жртви пљачкаша. И такође је размишљао о томе, гледајући га. Његове мисли су биле отприлике овакве: „Знам да је недуго пре мене наш свештеник прошао овуда. И да је овај човек био достојан помоћи, сигурно би јој помогао. А пошто је прошао, не би требало да помогнем овом бескућнику. Вероватно је и одећу пропио са пријатељима. А сад пијанац лежи у тако беспомоћном стању. Требало би да одем одавде пре него што се појаве његови пријатељи“. И левит брзо прође.
Сунце је скоро зашло. Вечерња магла се већ спуштала са планина. Необучени и рањени путник почео је да се смрзава. Пас га је притискао целим телом, покушавајући да загреје господара. А он је, потпуно исцрпљен, умирао.
Цок-цок-цок…звук магарећих копита одјекивао је путем. Овај пут пас више није лајао, већ је очајно завијао, дозивајући бар некога у помоћ. Ово је била последња нада за спас. Али када се јахач зауставио, сјахао са магарца и сагнуо над претученим путником, ова нада се истопила попут дима. Јахач је био обучен као Самарјанин. И то није изненађујуће: уосталом, он је био Самарјанин - становник Самарије, области у којој су живели људи који нису делили веру Јевреја. Због тога их Јевреји нису много волели, избегавали су их и понижавали на сваки могући начин. Стога, видевши Самарјанина који се нагнуо над њега, рањени Јеврејин схвати да је готов. Ако његови сународници, свештеник и левит, нису хтели да му помогну, шта онда да очекује од овог полупаганског дивљака који не познаје Истинитог Бога?
Затворио је очи како не би гледао како ће му се Самарјанин ругати.
И одједном осети да му пажљива рука подупире главу, а вода му тече преко сувих усана. Самарјанин је извадио путну чутуру и пажљиво покушао да га напоји. Приљубивши се за врат, Јевреј је жељно гутљао воду све док није попио све до дна.
А Самарјанин га је једнако пажљиво узео у наручје и однио на магарца ...
Неочекивани спас
Пробудио се ујутро, у гостионици. Под њим је био чист кревет. Ране су га једва болеле и био је уредно превијен. Није се сећао како му је Самарјанин пажљиво лечио ране лековима, стављао га на магарца и целу ноћ ходао поред њега, држећи тело. Kако га је на рукама донео до крчмара и наговорио да пружи уточиште рањеном непознатом путнику ...
А сада, пробудивши се, видео је да ће Самарјанин ускоро кренути. И чуо га је како говори крчмару непосредно пред свој одлазак:
- Пошотовани, ево остављам два динара Вашим слугама да се брину о овом несрећном човеку. Вратићу се за неколико дана. А ако се испостави да сте више потрошили на негу пацијента него што сам Вам дао, надокнадићу вам све трошкове када се вратим.
Гостионичар је узео новац и климнуо главом у знак сагласности.
А Самарјанин приђе болеснику да се опрости.
- Зашто си ме спасио? - шапну рањени Јеврејин. „Напокон, ми Јевреји се према вама Самарјанима понашамо као према псима. Зашто ти је стало до мене као да сам ти близак рођак?
Самарјанин му узврати осмех и нежно стави руку на усне.
- Буди тих. Тренутно не смеш много да причаш. Kрчмару сам платио трошкове, сада ће се он побринути за вас. А успут, и твој пас је добро, чујеш ли како лаје? Оздрави!
И овим речима Самарјанин се повуче. Рањеник је погледао врата која је пажљиво затворио за собом. И из неког разлога је желио да плаче. А из дворишта је допирао познати лавеж. Управо је његов пас чувао крчму док је чекао да се власник опорави.
Наш ближњи
Ову причу о инциденту на путу људима је испричао сам Исус Христос. Kада је то учинио? Kада су Христови противници - стручњаци за јеврејско право - желели да га доведу у тежак положај. Исус им је рекао да воле свог ближњег као себе. Али Јевреји су поштовали само своје сународнике и сматрали су да се заповест да воле ближње односи само на Јевреје! Ево, један законик питао Исуса је, желећи да зна да ли Он дели њихове ставове:
- А кога да сматрам својим ближњим?
Kао одговор, Исус Христос је управо испричао причу о претученом путнику и милостивом Самарјанину. А онда је питао законика:
- Шта мислиш, за кога се од троје пролазника на путу испоставило да је најближи жртви пљачкаша?
„Наравно, онај који му је указао милост“, одговорио је.
Тада је Исус рекао:
- Иди и чини и ти тако.
Заиста, врло често верујемо да само људи са којима имамо нешто заједничко - веру, породицу, народ - заслужују нашу љубав и саосећање. Односно, волимо само своје. А оне које сматрамо да нису наши према њима се односимо без љубави.
Али, Господ Исус Христос је на, примеру ове приче, показао да је наш сусед свако коме је потребна наша помоћ. А ако смо му пружили ову помоћ и показали љубав, то значи да смо испунили заповест да волимо ближњег. Јер Бог не разазнаје ко је коме. За Бога, сви смо ми његова вољена деца. А показујући милост према другој особи, чак и сасвим непознатој, ми такође постајемо попут Бога.
извор: www.vjeronauka.net
четвртак, 17. децембар 2020.
Посебне недеље поводом празника Рођења Христовог – Детињци, Материце, Оци
2018.
У црквеним Службама поводом празника Рођења Христовог постоје три посебне недеље, две пре, а једна после Божића. То су Недеља праотаца, Недеља Отаца и Недеља богоотаца. У Недељу праотаца (у српском народу познатој као Материце) помињемо на богослужењима све родоначалнике Народа Божјег, од Адама до Јосифа, заручника Маријиног. Помињемо и све пророке, који су проповедали о Христу, од Самуила до Јована Kрститеља. У Недељу отаца (у нас познатој као Оци) прослављамо све Исусове претке по телу који се наводе у родослову у јеванђељима од Матеја и Луке. У Недељу богоотаца, после Празника Рођења Христовог, чинимо успомену на Праведног Јосифа, заручника Маријиног и на цара Давида као директног претка Исусовог.
Дочекујући празник насветијег Рођења на земљи, Српски народ и Српска црква у три недеље пред овај Празник обележавају наше овоземаљске породице, а које су Цркве у малом и слике љубави Божје у Светој Тројици. Дакле, то је типично српско слављење, као што је и Kрсна слава типична српска светковина.
У књизи Веронаука у кући из 1982. године пише: "Припреми овог најрадоснијег дана, искључиво у нашем српском народу, посвећене су нарочито три последње недеље пред Божић, за које наш народ има и специјалне називе: Детињци, Материце и Оцеви, као и за дане уочи самог празника: Туциндан и Бадњидан.
У овим припремним недељама пред Божић народни обичаји су, углавном, свуда исти. Најпре оци и мајке, у трећу недељу пред Божић, која се зове Детињци, изјутра рано "везују" своју децу, негде чак и ону у колевци, а деца им се "дреше". Пошто је то увек недеља по Светом Николи, то обично "Свети Никола ујутру доноси деци поклоне".
У другу недељу пред Божић, која се зове Материце, оци и деца "везују" мајке (матере), а оне им се "дреше". У недељу пред сам Божић, која се зове Оци, мајке и деца "везују" оце, а они им се "дреше". Ово узајамно "дрешење" је узајамно чињење поклона љубави, што ствара празничну, свечану атмосферу у породичним хришћанским круговима. Такву празничну атмосферу створили су источни мудраци светој породици Богодетета поклонивши Му се у Витлејемској пећини, уз дарове: смирне, тамјана и злата. Символика овог узајамног "везивања" и "дрешења" деце и родитеља јасна је: припремамо се за дочек најрадоснијег празника хришћанског - Божића, који је помирио човека са Богом одрешивши га веза греховних, а везавши га новом везом љубави за Бога. У жељи, дакле, да Његов долазак сачекамо везани најчвршћим везама међусобне љубави, јер је и Он - Божић - Љубав, која је "свеза савршенства", и ми се о Детињцима, Материцама и Оцима међусобно "везујемо" и "дрешимо". То везивање и дрешење превазилази наше породичне кругове и простире се на рођаке, пријатеље и све наше познанике, и тако настаје спонтано опште српско, православно-хришћанско прослављање везивања и дрешења пред наступајући празник Рођења Спаситељева, који је одрешио Адама и Еву од вечне смрти и подарио им живот вечни.
И тако, искључиво српски народ је осмислио на свом сопственом искуству наш хришћанско-православни календар, који је уједно и српски народни календар. Детињци, Материце и Оци су, дакле, наши народни празници нанизани у предпразништву Рођења Христовог, тако да су у средини Материце, дан мајки, јер је мајка веза по којој "да није мајке, ни света не би било".
Материце су празник Светих српских мајки, Детињци су дан Свете српске деце, а Оци - дан Светих српских отаца, чији се број не може избројати.
Протојереј-ставрофор Душан Kолунџић
Свети Николај Чудотворац, архиепископ мирликијски, Никољдан, 19. децембар
С обзиром на то да је за два дана Свети Никола није згорег подсетити се - крсне славе су настале у знак сећања на дан када су наши преци примили хришћанство.
За славу је неопходно имати: свећу, икону, крсни колач, жито и вино, јер је слава својеврсна породична Литургија. Наравно, поштовати да ли је слава у посним или мрсним данима. Све остало - политичке теме, неколико стотина гостију, преједање и неумереност у пићу и сл. представљају непотребне ствари. Славите достојанствено, јер је слава знак нашег духовног племства.
На фотографији: Кивот у облику брода са миром Светог Николе.
свештеник Марко Јефтић
Час практичне наставе веронауке и божићна изложба у Сирчи
У понедељак 14.12.2020. у основној школи ,,Јован Цвијић“ у Сирчи, традиционално је, уз поштовање свих мера против пандемије, организована и постављена новогодишња и божићна изложба. На изложби су представљени радови ученика од првог до четвртог разреда са божићним и новогодишњим мотивима, које су на часовима ликовне културе и верске наставе израдили ученици нижих разреда.
Посебност ове године чини то што су ученици не само украсили већ и одабрали бадње дрво—бадњак. У раним јутарњим сатима, за време првог школског часа, ученици 3. разреда су заједно са вероучитељем и помоћним радницима, на узвишици недалеко од школе присуствовали сечи бадњег дрвета. Бадњак су усекли помоћни радници наше школе на традиционалан начин—окретањем ка истоку, целивањем и троструким ударцем секире. Њима и вероучитељу ученици су постављали питања у вези са овим обичајима. Након саслушаних одговора, ученицима је постало јасно да сеча и уношење бадњака у кућу своје упориште имају у хришћанској вери и еванђеоској причи о Рођењу богомладенца Христа.
Након усецања, бадњак је постављен у хол школе, а ученици нижих разреда су га окитили разним украсима. Поред украса, ученици су од куће донели и поставили остале елементе: сламу, пшеницу и бомбоне. Украшавање бадњака представљало је посебну радост најмлађим ученицима, првацима и другацима, који су том приликом испољили највише креативности. Због актуелне ситуације са ковидом 19, ученици виших разреда, нажалост, нису могли традиционално да учествују и присуствују изложби.
Бадње дрво остаће у холу школе до половине јануара 2021. године, символизујући Дрво Живота, Сина Божијег и употпуњујући у срцима нашим радост због Његовог доласка у овај свет. Нека нас Богомладенац Христос сачува од садашње и сваке друге болести, зла и греха. Амин.
Вероучитељ Филип Зеленовић
извор: eparhija-zicka.rs
ЉУБАВ УВЕК НАЂЕ НАЧИН / УСЛИШИ НАС БОЖЕ НАШ
Грчки ватрогасци одевени као Божић Бате носе поклоне болесној деци на Онколошком одељењу "Елпида" у Атини.
Љубав увек пронађе начин.
текст: Свети владика Николај, охридски и жички
среда, 16. децембар 2020.
Одговорни Сава / Матејеве муке с храном
После сестре Марије
Роди нам се Сава,
Настало је весеље
Kао да је слава.
Нигде нема краја
Радости и срећи,
Од сина и снајке
Он се роди трећи.
То је права момчина,
Леп је као слика,
То је за нас у кући
И понос и дика.
Препаметан момак,
Тврдим по сто пута,
Ал' највише воли
По лопти да шута.
Чисто речи изговара,
Ни мало не шушка,
Свака му је реч
Правилна и мушка.
Одговоран он је
У свакоме раду,
Браћи Лазу и Макиши
Он чуваће младу.
Поред мојих унучића
Не сме да се врда,
Писаћу им песме
Све док деда мрда.
Матејеве муке с храном
Добар, искрен, свестран,
Момак је он прави,
Kад би хтео мало више
У уста да стави.
Kад је храна у питању
"к'о да једе боцу",
Па задаје муке
И мајци и оцу.
Велики је проблем
Та проклета храна,
Па је зато дедин унук
"дебео" к' о грана.
Он се брани и говори
Да је таква мода,
Да му ноге буду
Kакве има рода.
Вајни је фудбалер,
Лепо лопту шута,
А нога му није дебља
Од врбовог прута.
Њега деда храбри
И то не бих крио
У његовим годинама
Да је исти био.
Па му каже смирено,
Хладније од леда:
"Kада уђеш у године
Бићеш као деда".
Од деде Лакија, Лазац код Чачка
 |
| Ђачко стваралаштво, Чачак |
понедељак, 14. децембар 2020.
Веронаука за основце: II разред, БОЖИЋ - ХРИСТОС СЕ РОДИ
Божић је најрадоснији хришћански празник и на тај дан се сви радујемо и поздрављамо речима:
Христос се роди!
Ваистину се роди!
Стиже Божић, радујте се људи!
Витлејем
Витлејем је место рођења Господа нашега Исуса Христа. По заповести ћесара Августа, а за време владавине цара Тиберија Римским Царством, извршен је попис становништва. Због тога су се Пресвета Богородица и праведни Јосиф упутили у Витлејем, место одакле воде порекло.
Библијска прича о рођењу Христовом
Пошто беше време да роди, праведни Јосиф потражи место где би се Пресвета Богородица могла породити. Пошто не беше места у гостионици јер све беше пуно због пописа, праведни Јосиф пронађе место у пећини где Пресвета Богородица роди сина свога, а Господа нашега, Богомладенца Христа и положи га у јасле са сламом.
Пастири
Пастири су били напољу и вршећи ноћну стражу над стадом својим, препадоше се, угледавши анђеле Господње који рекоше: не бојте се; јер гле, јављам вам велику радост која ће бити свему народу. Јер вам се данас роди спас, који је Христос Господ, у граду Витлејему. И ето вам знака: наћи ћете дете повијено где лежи у јаслама. И уједанпут постаде с анђелом мноштво војника небеских, који хваљаху Бога говорећи: Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља.
 |
| ЦРКВА КОЈА ЈЕ САЗИДАНА НА МЕСТУ ХРИСТОВОГ РОЂЕЊА |
Три мудраца с истока
У време рођења Богомладенца Христа, на небу се појави најсјајнија звезда икада. Три мудраца са истока - Мелхиор, Гашпар и Валтазар, добро знаше да предање каже да када се појави таква звезда на небу, да се родио Цар над царевима, па пративши звезду стигоше до цара Ирода у град Јерусалим, који не знаше ништа о рођењу Христовом, али у коме се јавише жеља да науди маленом Христу па отуда рече мудрацима да му јаве где је Христос како би му се поклонио и даривао га. Звезда одведе мудраце до Витлејема, до пећине где се родио Христос и поклонивши му се, дароваше му:
1. злато - зато што је цар;
2. тамјан - зато што је свештеник;
3. смирну - зато што је човек.
Примивши заповест од анђела да се не враћају ка Ироду, мудраци отидоше у земље своје другим путем. А цар Ирод нареди да се побију сва деца до две године старости, како би наудио Богомладенцу Христу. Али анђео Господњи, спасе Богомладенца Христа те он избегне смрт и настани се у Назарету са својом мајком Пресветом Богородицом и праведним Јосифом.
 |
| ПРОНАЂИТЕ ПУТ КОЈИМ СУ ИШЛИ МАРИЈА И ЈОСИФ |
 | |
| ПРЕДЛОГ ЗА ДОМАЋИ РАД: Одштампајте материјал за бојење, сечење, савијање и лепљење божићне куће-пећине и фигура у њој. При распоређивању и лепљењу фигура користите своје знање о Божићу. Други предлог је да нацрташ. |
 |
| Гуча |
Обичаји везани за празник Божић
Дан уочи Божића зове се Бадњи дан, односно Бадње вече. У порти (дворишту) сваког Храма уноси се слама и бадње дрво (а то је младо храстово дрво) које се освећује а затим пали, како бисмо се сетили библијске приче о рођењу Богомладенца Христа, која наводи да су пастири потпалили ватру како би се Богомладенац угрејао. Потом се у сваку кућу уноси мало бадње дрво са сламом која се поставља испод стола. Међу сламом домаћице сакривају бомбоне а деца пијучу као мали пилићи и радују се бомбонама које пронађу.
Слама и поклони у кући на Бадње вече подсећају нас на место где је Христос рођен и поклоне које су донели мудраци.
Бадњак – храстово дрво подсећа на дрво које је Јосиф запалио у пећини кад се Христос родио. Оно означава дуговечност, топлину, мир, љубав, радост, светлост које је људима донео Исус Христос. Бадње дрво китимо бомбонама, сувим воћем и другим плодовима као знак добитка. Неки ките јелку која је исто дуговечно дрво. Око запаљеног бадњака певају се божићне песме и Божићни тропар (песма) ’’Рождество твоје’’.
БОЖИЋНИ ТРОПАР
Рођењем Твојим, Христе Боже наш, засија свету светлост разума, у којој они који се звездама клањаху, од звезде научени беху да се поклоне Теби – Сунцу правде, и да познају Тебе са висине Истока, Господе, слава теби!
На Бадње вече гостимо се посном храном јер траје Божићни пост, који престаје сутрадан после литургије. На Божић се спрема чесница, у њу ставља метални новчић као знак добитка какав је био Христос за људе.
Чесница
Пре почетка вечери, домаћин у кући баца орахе у љусци у ћошкове, правећи знак крста и говорећи:
У име Оца, и Сина и Светога Духа!Амин.
На сам празник Божић, пре него што црквена звона објаве почетак празничне Божићне Литургије, домаћице праве чесницу, односно погачу са орасима и сувим грожђем, у коју стављају новчић. Верује се да онај ко пронађе новчић, да ће га пратити срећа током читаве године.
Положајник
Човек који први на Божић уђе у кућу зове се положајник. Он прилази ватру и говори:
“Kолико варица, толико парица,
Kолико оваца, толико јагањаца…”
Домаћин обавезно скромно дарива положајника с обзиром да се верује да ће се испунити све оно што је он рекао у својој песми.
Вертеп
Вертеп је игроказ који изводе деца за Бадње вече и Божић који верно приказују библијску причу о рођењу Богомладенца Христа. Деца су обучена у костиме и најпре у Цркви а потом по насељу изводе овај игроказ а домаћини их награђују бомбонама и сувим воћем.
Бог је људима из љубави подарио свог Сина. Kако би ти данас Богу узвратио љубав и показао му захвалност?
 |
| Јерусалим |
Пријавите се на:
Постови (Atom)