петак, 01. јануар 2021.

НА ЧАСУ ВЕРОНАУКЕ

 „Спава ли Бог кад и ми, или спава кад спавају људи у Америци?“, питала ме мала другакиња Теодора. „Ја имам неку тетку у Америци и кад је код њих дан, код нас је ноћ и ми спавамо. Тетка вози неко добро ауто, мораћу ти показати, Софија, розе је боје, код нас нема розе кола толико, вероучитељу, зашто нема толико розе кола код нас?“

„Теодора, мислим да је твоје прво питање да ли Бог спава?“

„А нека буде ово за кола прво, а оно за Бога друго.“

„Праве и код нас розе кола, само ретко.“

„Аха, а да ли спава у Америци или Србији?“

„Бог није ни Србин, ни Американац, Он је и у Србији и у Америци. Бог је свуда око нас. И увек је будан.“

„Kако се не умори?“, пита Илија.

„Не умори се, јер је Бог. Он све може.“

„Али некад ако баш, баш, баш, баш, баш много ради...“, опет ће Илија. „Рецимо, излечи целу болницу пуну људи или, или шета целу ноћ по води...“

(„А шта Бог уопште ради по цео дан?“, пита тиха Милица, али нико од другара се није обазирао на њено питање, па Илија управо објашњава шта ради, а ја од њега нисам ни стизао да јој одговорим.)

„...ако се баш, баш, баш умори...“, наставља једнако Илија, „ако цркне од умора као мој тата кад узоре једанаест јутара иза дехидратора... (запамтио је оца како се жали да је орао једанаест јутара иза дехидратора и да је црко од умора) Може ли онда Бог да каже: ау, ала сам црк'о!“

Kад причате са малом децом морате да их схватате озбиљно и да им не подилазите. То сам некако усвојио првог дана. Децу треба озбиљно схватити. То је његова дилема и њему је озбиљна. Могу да га усмерим, али не смем да му се подсмевам, иначе ме више неће питати, ни откривати о чему размишља. Дакле, само озбиљно, а после се натенане сети шта је све причао и смеј се. Тако да ја врло озбиљно одговарам:

„Не може Бог да цркне од умора, Он је Свемогућ. Не умара се.“

Ту се опет укључи Теодора:

„Kако се не умара кад је шест дана стварао свет и седмог одмарао? Што, што, није онда и седмог дана радио ако се није уморио? Што, што није још нешто створио? Рецимо, једнороге или неке измишљене животиње које Дане црта.“ (Дане није измишљао нове животиње већ је изузетно лоше цртао већ постојеће животиње.)

„Има ли Бог плату?“, укључи се сад и Дане, као да се активирао на помен свог имена.

„Не, нема Бог плату.“

„Од чега онда живи, шта једе?“

„Има ли маму и тату?“, опет ће Теодора, ваљда резонујући ако Бог нема плату, хране Га родитељи, као и њу.

„Нем...“, пођох да изустим, кад Теодора сама одговори на своје питање:

„Јао, да, има тату, чим кажемо Оче наш.“

„Има ли Бог жену?“, Дане ће, да би му Илија подругљиво одговорио:

„Нееееема Бог жену, Бог је у рају!“

„А како је Бог у рају и овде, и у Америци?“

Опет ја објасних:

„Бог је свуда око нас. И у Америци, и у Србији, и овде, у нашој учионици. Kад се молимо Богу, Он је ту, свуда око нас.“

У том видим Илију како граби рукама по ваздуху и нагло скупља прсте, изнова и изнова.

„Илија, шта то радиш, хваташ муве?“

„Не, хоћу да ухватим Бога.“


   Вероучитељ Марко Радаковић, Сомбор

Нема коментара:

Постави коментар