Чим наша мати спреми вечеру,
отац назове звезде са неба.
Оне се расане, па се сјате
у оним речима изнад хлеба.
А мати лепрша око трпезе
Чека да речи постану јела.
Кад она седне уз нас и оца
са нама вечера небо цело.
По вечери се звезде разроје
над нашим малим кућним пределом,
причају свима по свету белом
о оном небу у нашем хлебу.
СВЕТОСАВСКО ЗВОНЦЕ, бр. 8, 2020.
Нема коментара:
Постави коментар