Међу творевинама традиционалне културе српског народа – по улози у свакодневном животу и значењу етничког идентитета, као и по ликовним и естетским вредностима – једно од најзначајнијих места припада народним ношњама. Познате су махом на основу сачуваних одевних целина из 19. и првих десетина 20. века, које се одликују великом разноврсношћу облика и украса. Та разноврсност и богатство заступљени су и у женским и у мушким ношњама. Сваку област карактерисала је посебна ношња. По начину одевања препознавало се не само одакле је ко него, нарочито у мешовитим етничким срединама, и којој етничкој односно националној заједници припада. У свом историјском развоју разноврсне народне ношње, као самосвојне творевине, с многоструким значењима у животу народа, биле су изложене и многим утицајима. Стога су у њима, осим обележја времена у коме су рукотворене и ношене, садржани и други одевни елементи из протеклих времена.
У великој разноврсности одевних облика, осим посебних облика ношњи од једне до друге сеоске средине, уочавају се и изразите разлике у одевању између градског и сеоског становништва. Грађанска одећа на већем делу српског етничког простора развијала се под турско-оријенталним, а доцније, као у градовима панонског поднебља и јадранског приморја, првенствено под европским утицајима. Грађанска ношња балканско-оријенталног стила, израђена од скупоцених тканина и са богатим златним и сребрним везом, била је висококвалитетне занатске израде. Сеоске ношње, напротив, све до почетка 20. века, и у материјалима и у обликовању, биле су претежно производ домаће кућне и сеоске радиности. Рукотвориле су их жене, с тим што су понеке делове радиле и сеоске занатлије. Искуство и традицију преносили су старији на млађе, с колена на колено.
Већ први поглед на разноврсне сеоске ношње открива одређене посебности у спајању функционалних, ликовних и естетских особина одеће на ширим просторима. Исти или сличан начин привређивања, условљен географском средином, затим историјски, друштвени и културни развој утицали су на стварање одређених одевних садржаја у оквиру већих културно-географских подручја, као што су динарско, приморско, централнобалканско и панонско. У сваком подручју с обзиром на материјал за израду и украшавање одеће који је средина пружала, затим на кројне облике и начин украшавања, као и на одевну традицију и културне слојеве, карактеристичан је основни тип ношње, који се јавља у многим одевним и украсним варијантама.
Ношње динарског планинског подручја захватају пределе Српске крајине – Кордун, Лику и северну Далмацију, затим велики део Босне и Херцеговине, континенталне пределе Црне Горе и југозападне крајеве Србије. Утом пространом планинском подручју сточарство, односно овчарство, било је основна грана привређивања, коме је био прилагођен читав начин живљења. Народне ношње биле су претежно израђене од вуне. После ткања вунена домаћа тканина ношена је у специјалне ступе, „ваљавице“, којих је некада било много на мањим рекама. Та дорађена тканина, тј. сукно, у неким крајевима била је природно беле и смеђе боје, а у другим пределима бојена је у црну, тамномодру, или црвену боју. Поред многих делова одеће од домаћих вунених тканина и сукна, у чијој се строгој форми назиру трагови старобалканске али и турско-оријенталне одевне културе, основу и женске и мушке одеће чинила је конопљана или ланена кошуља у облику тунике с рукавима, обилно украшена вуненим везом.
У женској одећи су преко дугачке кошуље неизоставни делови били ткани вунени појас и прегача, складно компонованих мотива и боја. Од сукнених хаљетака најраширенији је био „зубун“, „садак“ или „корет“ – врста дугачког прслука, као и хаљина с рукавима, украшени везом и апликацијама чохе у боји. Главу девојке красила је црвена капа, преко које су удате жене полагале мараму пресложену на разне начине. У мушкој ношњи карактеристичне су узане чакшире, а у неким регијама пространи „пеленгири“ са ширим ногавицама, веома стари делови ношње. Уз њих су ношени прслуци са равним и преклопљеним полама (гуњић, зубун, јечерма, џемадан) и краћи капути с рукавима (гуњ, гуња, копоран, аљина). Обавезан је био ткани појас разних боја, а на глави плитка црвена капа, око које је у многим крајевима зими омотаван вунени шал.
Украси, богато примењени на мушким, а особито на женским ношњама, одликују се изванредним скалдом орнамената и колорита. Изнијансираној складности умногоме је доприносила префињена обојеност грађе за тканине и украсе постигнута традиционалним поступком бојења биљним бојама. У орнаментици полихромног обилног веза и у апликацијама чохе и других украса, који прекривају готово све видљиве површине хаљетака, једнако и у ткању, преовлађују геометријски и геометризовани вегетабилни мотиви. У остваривању декоративних и естетских вредности вунене динарске одеће значајну улогу имао је разноврстан сребрни накит, који је још више појачава њену тешку и монументалну целокупну форму. Један од најистакнутијих облика биле су мушке „токе“ за груди, састављене из више сребрних плоча или пуцади, често позлаћених. Биле су симбол јунаштва и уз њих је ношено оружје висококвалитетне занатске израде, заденуто у преграде широког кожног појаса.
Ношње приморског јадранског подручја у односу на велику распрострањеност динарских ношњи заузимају знатно мањи простор. Уско приобално подручје Црногорског приморја и Бококоторског залива развијало се у медитеранским привредним и културним условима, одржавајући сталне везе с планинским залеђем. Стога се у ношњама, поред медитеранских трагова и примеса грађанске европске одеће, сусрећу и елементи динарских ношњи планинског залеђа.
За израду одеће коришћена су домаћа платна од лана, конопље и памука, као и вунене тканине попут сукна и раше. Осим домаћих материјала, употребљавале су се, нарочито за свечану одећу, и тканине фабричке израде, као што су чоха, велур, брокат, свила. Поред скупоцених тканина, у време развијеног поморства, особито током 18. и 19. века, поморци су члановима својих породица доносили разне драгоцености и модне детаље – сунцобране, лепезе и др. Осим веза у боји и гајтанских нашивака, чести су били бели без и чипка суптилне израде. Златни и сребрни накит, производ чувених златарских радионица, употпуњавао је фину једноставност приморских ношњи, у чијем је визуелном изразу основних одевних предмета колорит био остварен у две-три основне боје, понекад и у вишебојној комбинацији.
У женској одећи карактеристична је горња хаљина у виду дугачке сукње, сложене у наборе, за коју је пришиван прслучић. Поједине варијанте разликовале су се у врсти и боји тканине, а аналогно томе и у називу. Преко кошуље са чипканим умецима и сукње – „сарже“, „раше“, „камижота“, опасиван је вунени или свилени појас, а с предње стране додавана је прегача. Од горњих хаљетака ношени су прслуци и капутићи. Глава је повезивана марамом, а понегде се носила и плитка капа. И у мушкој одећи капа је плићег обода, од чохе је, споља пресвучена свилом. Остали делови ношње су кошуља с украсним умецима, широке набране гаће, појас, прслук „јечерма“ и капут дугачких рукава. Значајан украс чине апликације гајтана, а око појаса кожни „ћемер“ с преградама, у који су затицане по две кубуре или леденице, израђене у домаћим пушкарским радионицама. У приморским оазама динарског руха запажа се прилагођавање одевних одлика планинског залеђа питомини приморског поднебља.
Ношње централнобалканског подручја, осим у јужним и средишњим деловима Србије, с комуникацијским језгром Моравске долине, распростиру се и у косовско-метохијској области и у пределима Рашке. На овом широком простору смењују се низијски и брдовити предели, а ношње представљају спој земљорадничких и сточарских елемената, с очуваним траговима грчке, старобалканске византијске, српске средњовековне и турско-оријенталне одевне културе.
У мноштву варијаната основног одевног типа, с нарочитом разноврсношћу у женском оделу, код мушкараца су били карактеристични сукнени бели а затим и смеђи хаљеци. Специфичан украс биле су апликације од црног или од тамно-модрог вуненог гајтана. У женским ношњама, с бројним особинама издужене визуелне форме, запажа се изузетно богатство облика, тканина, веза, апликација разних украса, као и употреба црвене боје у комбинацији с другим бојама, као и златним и сребрним нитима, доприносила је великој живописности овог текстила. Основни део одеће била је кошуља, право кројена, с веома богатим везом на рукавима, грудима и уз доњу ивицу. Вез је рађен вуненим, памучним и срменим концем на кудељној, ланеној или памучној основи. Други карактеристичан део одеће била је вунена или памучна сукња отворена целом дужином, која се од једног до другог краја разликовала по дужини, украсу, колориту и називу. Елегантне косовске једнобојне „бојче“ са суптилним везом, као и фина разнобојност „фута“, „бокча“ и „запрега“ из других крајева, с пругастим и ситно геометријским шарама добијеним ткањем, веома су складно пристајале уз белину извезених дугачких платнених кошуља. И сви други делови, а нарочито „зубун“ дугачак сукнени прслук с извезеним цветовима, по ликовној изражајности представљају изузетне домете народног рукотворења. Овим особинама треба додати и нарочиту опрему главе код жена, с додавањем уметака у косу и покривањем орнаментима и понеким кројним особинама, и у разноврсном накиту – наушницама, укошњацима, почелицама, нагрудњацима, прстењу, уочавају се одблесци српског средњовековног костима и накита.
Ношње панонског подручја распростиру се у централним деловима Србије, у Војводини, Барањи, Славонији и босанској Посавини, у чијој је популацији знатан удео српског становништва. У јужном граничном појасу ношње се прожимају са централнобалканским и динарским одевним садржајима, а у осталом оквиру изложене су средњоевропским утицајима и стиловима, посебно бароку, и од краја 19. века грађанској моди западног и средњоевропског појаса. Посебно су значајни старословенски елементи, који су се на југословенском простору најбоље овде очували.
На панонском, претежно низијском простору, са сложеним културним прожимањима, плодност тла, с обиљем житарица и других плодова, давала је економску сигурност становништву, што се одражавало на све области живота и што је у одевању допринело бујној разноврсности и разиграности облика, украса и боја. Богато набрана платнена одећа, која се носила лети и зими, делује лако и живо. Чести су вегетабилни мотиви, златовез, а боје су већином светле.
У женским ношњама заступљена је платнена дугачка набрана једноделна кошуља, на којој је украс изведен у ткању или везењем у једној или више боја. На сличан начин украшена је и дводелна кошуља, с тим што се доњи део носи у више слојева. Осим платнених, биле су уобичајене и вунене сукње, с крупним и ситним наборима. Преко платнене одеће опасивани су појас и прегача, а у неким крајевима ношене су две – предња и задња прегача. Осим обилне примене флоралних мотива, а у ткању и геометријских орнамената, специфична су била оглавља – пешкири с подлошком, мараме пресложене у капе, а код невеста и млађих жена цветне круне и златовезне капе. Мушку платнену одећу сачињавају „рубине“ (кошуља и гаће) с панонским начином облачења (кошуља се, наиме, обавезно носила преко гаћа). Као и на женским кошуљама, украшавање је било изразито и на мушким. Међу разним биљним орнаментима, посебно се истицао, као симбол плодности, мотив житног класја изведен у златовезу.
Зими је женска и мушка платнена одећа допуњавана сукненим и крзненим хаљецима. На сукну беле, мрке и смеђе боје мотиви су обликовани пришивањем изрезаних комадића сукна и чохе у боји, а на кожним предметима – апликацијама коже на кожу. Нашивени украси у комбинацији с везом живих боја доприносили су веома живописном изгледу прслука, гуњева, кабаница и кожуха.
И поред свих разноврсности одевних садржаја у планинским, приморским, благо заталасаним и низијским природним срединама, са специфичним условима народног живота и културе, у целини посматрано, све те ношње одликују се јединством општег израза и изгледа. То јединство, засновано на вековном народном искуству, традицији, потребама и умећу, исказује се у визуелној хармонији основних конструктивних елемената, који чине складну целину и условљавају распоред орнаменталних композиција. По ликовним својствима и несумњиво великим естетским вредностима, народне ношње у Срба из 19. и првих деценија 20. века досежу сами врх традиционалних уметничких остварења колективног народног духа, не само своје средине него и много шире.
Од краја 19. века, откада традиционалан начин одевања уступа место градском, европском оделу, народне ношње постале су културноисторијска баштињена вредност, с тим што су се у дневној употреби задржале само изузетно, у понеким затвореним срединама или у одређеним свечаним приликама.
Јасна Бјеладиновић Јергић
извор:otacmilic.com
Већ први поглед на разноврсне сеоске ношње открива одређене посебности у спајању функционалних, ликовних и естетских особина одеће на ширим просторима. Исти или сличан начин привређивања, условљен географском средином, затим историјски, друштвени и културни развој утицали су на стварање одређених одевних садржаја у оквиру већих културно-географских подручја, као што су динарско, приморско, централнобалканско и панонско. У сваком подручју с обзиром на материјал за израду и украшавање одеће који је средина пружала, затим на кројне облике и начин украшавања, као и на одевну традицију и културне слојеве, карактеристичан је основни тип ношње, који се јавља у многим одевним и украсним варијантама.
Ношње динарског планинског подручја захватају пределе Српске крајине – Кордун, Лику и северну Далмацију, затим велики део Босне и Херцеговине, континенталне пределе Црне Горе и југозападне крајеве Србије. Утом пространом планинском подручју сточарство, односно овчарство, било је основна грана привређивања, коме је био прилагођен читав начин живљења. Народне ношње биле су претежно израђене од вуне. После ткања вунена домаћа тканина ношена је у специјалне ступе, „ваљавице“, којих је некада било много на мањим рекама. Та дорађена тканина, тј. сукно, у неким крајевима била је природно беле и смеђе боје, а у другим пределима бојена је у црну, тамномодру, или црвену боју. Поред многих делова одеће од домаћих вунених тканина и сукна, у чијој се строгој форми назиру трагови старобалканске али и турско-оријенталне одевне културе, основу и женске и мушке одеће чинила је конопљана или ланена кошуља у облику тунике с рукавима, обилно украшена вуненим везом.
У женској одећи су преко дугачке кошуље неизоставни делови били ткани вунени појас и прегача, складно компонованих мотива и боја. Од сукнених хаљетака најраширенији је био „зубун“, „садак“ или „корет“ – врста дугачког прслука, као и хаљина с рукавима, украшени везом и апликацијама чохе у боји. Главу девојке красила је црвена капа, преко које су удате жене полагале мараму пресложену на разне начине. У мушкој ношњи карактеристичне су узане чакшире, а у неким регијама пространи „пеленгири“ са ширим ногавицама, веома стари делови ношње. Уз њих су ношени прслуци са равним и преклопљеним полама (гуњић, зубун, јечерма, џемадан) и краћи капути с рукавима (гуњ, гуња, копоран, аљина). Обавезан је био ткани појас разних боја, а на глави плитка црвена капа, око које је у многим крајевима зими омотаван вунени шал.
Украси, богато примењени на мушким, а особито на женским ношњама, одликују се изванредним скалдом орнамената и колорита. Изнијансираној складности умногоме је доприносила префињена обојеност грађе за тканине и украсе постигнута традиционалним поступком бојења биљним бојама. У орнаментици полихромног обилног веза и у апликацијама чохе и других украса, који прекривају готово све видљиве површине хаљетака, једнако и у ткању, преовлађују геометријски и геометризовани вегетабилни мотиви. У остваривању декоративних и естетских вредности вунене динарске одеће значајну улогу имао је разноврстан сребрни накит, који је још више појачава њену тешку и монументалну целокупну форму. Један од најистакнутијих облика биле су мушке „токе“ за груди, састављене из више сребрних плоча или пуцади, често позлаћених. Биле су симбол јунаштва и уз њих је ношено оружје висококвалитетне занатске израде, заденуто у преграде широког кожног појаса.
Ношње приморског јадранског подручја у односу на велику распрострањеност динарских ношњи заузимају знатно мањи простор. Уско приобално подручје Црногорског приморја и Бококоторског залива развијало се у медитеранским привредним и културним условима, одржавајући сталне везе с планинским залеђем. Стога се у ношњама, поред медитеранских трагова и примеса грађанске европске одеће, сусрећу и елементи динарских ношњи планинског залеђа.
За израду одеће коришћена су домаћа платна од лана, конопље и памука, као и вунене тканине попут сукна и раше. Осим домаћих материјала, употребљавале су се, нарочито за свечану одећу, и тканине фабричке израде, као што су чоха, велур, брокат, свила. Поред скупоцених тканина, у време развијеног поморства, особито током 18. и 19. века, поморци су члановима својих породица доносили разне драгоцености и модне детаље – сунцобране, лепезе и др. Осим веза у боји и гајтанских нашивака, чести су били бели без и чипка суптилне израде. Златни и сребрни накит, производ чувених златарских радионица, употпуњавао је фину једноставност приморских ношњи, у чијем је визуелном изразу основних одевних предмета колорит био остварен у две-три основне боје, понекад и у вишебојној комбинацији.
У женској одећи карактеристична је горња хаљина у виду дугачке сукње, сложене у наборе, за коју је пришиван прслучић. Поједине варијанте разликовале су се у врсти и боји тканине, а аналогно томе и у називу. Преко кошуље са чипканим умецима и сукње – „сарже“, „раше“, „камижота“, опасиван је вунени или свилени појас, а с предње стране додавана је прегача. Од горњих хаљетака ношени су прслуци и капутићи. Глава је повезивана марамом, а понегде се носила и плитка капа. И у мушкој одећи капа је плићег обода, од чохе је, споља пресвучена свилом. Остали делови ношње су кошуља с украсним умецима, широке набране гаће, појас, прслук „јечерма“ и капут дугачких рукава. Значајан украс чине апликације гајтана, а око појаса кожни „ћемер“ с преградама, у који су затицане по две кубуре или леденице, израђене у домаћим пушкарским радионицама. У приморским оазама динарског руха запажа се прилагођавање одевних одлика планинског залеђа питомини приморског поднебља.
Ношње централнобалканског подручја, осим у јужним и средишњим деловима Србије, с комуникацијским језгром Моравске долине, распростиру се и у косовско-метохијској области и у пределима Рашке. На овом широком простору смењују се низијски и брдовити предели, а ношње представљају спој земљорадничких и сточарских елемената, с очуваним траговима грчке, старобалканске византијске, српске средњовековне и турско-оријенталне одевне културе.
У мноштву варијаната основног одевног типа, с нарочитом разноврсношћу у женском оделу, код мушкараца су били карактеристични сукнени бели а затим и смеђи хаљеци. Специфичан украс биле су апликације од црног или од тамно-модрог вуненог гајтана. У женским ношњама, с бројним особинама издужене визуелне форме, запажа се изузетно богатство облика, тканина, веза, апликација разних украса, као и употреба црвене боје у комбинацији с другим бојама, као и златним и сребрним нитима, доприносила је великој живописности овог текстила. Основни део одеће била је кошуља, право кројена, с веома богатим везом на рукавима, грудима и уз доњу ивицу. Вез је рађен вуненим, памучним и срменим концем на кудељној, ланеној или памучној основи. Други карактеристичан део одеће била је вунена или памучна сукња отворена целом дужином, која се од једног до другог краја разликовала по дужини, украсу, колориту и називу. Елегантне косовске једнобојне „бојче“ са суптилним везом, као и фина разнобојност „фута“, „бокча“ и „запрега“ из других крајева, с пругастим и ситно геометријским шарама добијеним ткањем, веома су складно пристајале уз белину извезених дугачких платнених кошуља. И сви други делови, а нарочито „зубун“ дугачак сукнени прслук с извезеним цветовима, по ликовној изражајности представљају изузетне домете народног рукотворења. Овим особинама треба додати и нарочиту опрему главе код жена, с додавањем уметака у косу и покривањем орнаментима и понеким кројним особинама, и у разноврсном накиту – наушницама, укошњацима, почелицама, нагрудњацима, прстењу, уочавају се одблесци српског средњовековног костима и накита.
Ношње панонског подручја распростиру се у централним деловима Србије, у Војводини, Барањи, Славонији и босанској Посавини, у чијој је популацији знатан удео српског становништва. У јужном граничном појасу ношње се прожимају са централнобалканским и динарским одевним садржајима, а у осталом оквиру изложене су средњоевропским утицајима и стиловима, посебно бароку, и од краја 19. века грађанској моди западног и средњоевропског појаса. Посебно су значајни старословенски елементи, који су се на југословенском простору најбоље овде очували.
На панонском, претежно низијском простору, са сложеним културним прожимањима, плодност тла, с обиљем житарица и других плодова, давала је економску сигурност становништву, што се одражавало на све области живота и што је у одевању допринело бујној разноврсности и разиграности облика, украса и боја. Богато набрана платнена одећа, која се носила лети и зими, делује лако и живо. Чести су вегетабилни мотиви, златовез, а боје су већином светле.
У женским ношњама заступљена је платнена дугачка набрана једноделна кошуља, на којој је украс изведен у ткању или везењем у једној или више боја. На сличан начин украшена је и дводелна кошуља, с тим што се доњи део носи у више слојева. Осим платнених, биле су уобичајене и вунене сукње, с крупним и ситним наборима. Преко платнене одеће опасивани су појас и прегача, а у неким крајевима ношене су две – предња и задња прегача. Осим обилне примене флоралних мотива, а у ткању и геометријских орнамената, специфична су била оглавља – пешкири с подлошком, мараме пресложене у капе, а код невеста и млађих жена цветне круне и златовезне капе. Мушку платнену одећу сачињавају „рубине“ (кошуља и гаће) с панонским начином облачења (кошуља се, наиме, обавезно носила преко гаћа). Као и на женским кошуљама, украшавање је било изразито и на мушким. Међу разним биљним орнаментима, посебно се истицао, као симбол плодности, мотив житног класја изведен у златовезу.
Зими је женска и мушка платнена одећа допуњавана сукненим и крзненим хаљецима. На сукну беле, мрке и смеђе боје мотиви су обликовани пришивањем изрезаних комадића сукна и чохе у боји, а на кожним предметима – апликацијама коже на кожу. Нашивени украси у комбинацији с везом живих боја доприносили су веома живописном изгледу прслука, гуњева, кабаница и кожуха.
И поред свих разноврсности одевних садржаја у планинским, приморским, благо заталасаним и низијским природним срединама, са специфичним условима народног живота и културе, у целини посматрано, све те ношње одликују се јединством општег израза и изгледа. То јединство, засновано на вековном народном искуству, традицији, потребама и умећу, исказује се у визуелној хармонији основних конструктивних елемената, који чине складну целину и условљавају распоред орнаменталних композиција. По ликовним својствима и несумњиво великим естетским вредностима, народне ношње у Срба из 19. и првих деценија 20. века досежу сами врх традиционалних уметничких остварења колективног народног духа, не само своје средине него и много шире.
Од краја 19. века, откада традиционалан начин одевања уступа место градском, европском оделу, народне ношње постале су културноисторијска баштињена вредност, с тим што су се у дневној употреби задржале само изузетно, у понеким затвореним срединама или у одређеним свечаним приликама.
Јасна Бјеладиновић Јергић
извор:otacmilic.com
Нема коментара:
Постави коментар