Цар Константин

21. мај/3. јун

Овај свети цар рођен је 274. године, од родитеља, иако нехришћана, али благонаклоних вери хришћанској. Његов отац звао се Констације Хлор и био је цар у западној половини Римске царевине - Галији и Британији. По спољашњем понашању био је идолопоклоник, али је срцем веровао у Бога Јединога. У његовом дому нје било дозвољено клањати се идолима.

   Да би то проверио, он једног дана позва све слуге и рече им да могу остати код њега само ако се поклоне идолима. Тада су се дворјани поделили у две групе. Једно су чинили они који воле овај свет и славу његову више него Христа, а другу слуге Истинитог Бога. Констанције је примио ове друге, а оне који су се одрекли Христа, отерао из свог дома.

   И док је у осталим деловима Римског царства настало страшно гоњење на хришћане од злог цара Диоклецијана, у провинцијама где је управљао Констанције, хришћани су живели мирно. Такво очево понашање, а и обраћање његове мајке, царице Јелене, у хришћанство, посејало је у младу душу царевића Константина добро семе које ће једнога дана изникнути у огромно дрво.

   Константин је био једино дете своје мајке. Његов отац имао је још једну жену, од које је имао и другу децу. Од све браће и сестара Константин је највише волео сестру Констанцију, Не без разлога, јер је и она била хришћанка. Тако је дечак још у родитељском дому упознао веру хришћанску, веру у јединог Господа Исуса Христа.

   Мирно Константиново детињство, на жалост, изненада се променило. Отац га је морао дати као залог верности своме сувладару злом цару Диоклецијану. Константин је на његовом двору провео највећи део детињства. Ту је дечак видео сва зла дела незнабожног цара...

   С друге стране, он је могао да упозна и живот правих хришћана - њихову веру и жртву за Господа Исуса Христа. Виђао је старце и старице, младиће и девојке, просте људе и учене мудраце, чак и децу, како саможртвено исповедају своју веру у Јединог Господа Исуса Христа, не плашећи се страшних мучења злог цара Диоклецијана. И у срцу дечака - царевића подигао се праведнички гнев на страшна зверства која је виђао. И нежна љубав према исповедницима и мученицима за веру Христову. Али, његово време још није било дошло. Бог је за њега припремио право време у коме ће он не само зауставити страшна гоњења, већ и јавно исповедити веру Господову као званичну и једину признату веру у тадашњем Римском царству.

Невенка Пјевач, Кад су свети били мали, Превлака, 2012.