ШТА МИ ЗНАЧИ ВЕРОНАУКА?

   Толико ми је топло око срца док стојим овде. Ова тишина и спокој ми пријају, очишћују моју душу. А око мене слике сећања. И после толико прохујалих година још су уз мене, прате ме као верни пси. Боже, колико је све другачије. Како сам пре изгледала уплашено, чудила се тишини и свим тим огромним зидовима који је окружују. Сећам се да сам помислила како више никада нећу доћи у ово огромно, хладно здање, чију вредност тада нисам знала, нисам ценила. Али то је био мој почетак, почетак ка разумевању и поштовању вере, моје и целог српског рода, наше православне вере.

Невена Гавриловић, Турица, издвојено одељење Основне школе "Академик Миленко Шушић", Гуча

   Слушала сам у породици често о светитељима и православним празницима, али су те приче увек биле непотпуне, некада и несхватљиве, па су ми зато остале стране. А онда сам у школи пошла на час веронауке. Био је необавезан предмет, другачији од осталих. То ме је и привукло, та разлика. Временом постао ми је омиљени, важан као и сви други. Вероучитељ нам је први час одржао у сеоској цркви, грађевини чија историја досеже далеку прошлост, а она је и даље очувана и тако лепа, украшена. Одушевљени, помало уплашени и неуки ушли смо. Тамо нас је очекивала пуста просторија осветљена свећама и осликана иконама. Због недовољог знања стекла сам погрешан и окрутан утисак о њој, утисак кога се сада стидим. А онда сам почела да сазнајем, учим. Временом, када сам се упознала са њеним тајнама и привикла на њену тишину, одлазила сам тамо када год сам могла, са радошћу. Тамо смо често држали часове и они су остали запамћени и урезани у мом срцу, остаће ми драги заувек.

   Кроз причу човека који је све нас ђаке волео и поштовао као другове, упознали смо значај и основ православља. Три није више био само математички број, већ и симбол Оца, Сина и Светога Духа, симбол три прста којима се крстимо. Њих прате и молитве које смо учили, али не као обично градиво које ако нам није занимљиво са мучењем савладамо. Сваког почетака као и краја часа са уживањем смо читали молитве док их не би научили. Квизови и мала такмичења на часу веронауке су ми помогла да кроз игру запамтим светитеље, датуме празника као и да се упознам са побожним животом свих српских предака и њиховим незаборавним, нимало лаким радом и трудом, којим су прославили нашу веру и очували је до данас.    Вероучитељ нам је говорио да тако учимо не само због знања, већ и да схватимо вредност слоге, забаве и поштовања свих људи и учесника. Волела сам тишину коју је умео да створи и показао нам да је неки пут прича сувишна. Али његове приче су сви волели да слушају. Животне приче у којима се свако може препознати. Приче са сликама лошег које уз мало вере и труда, пуно љубави и осмеха постаје оно најређе благо. Пост о коме сам знала само да се за време његовог трајања не једе нека храна, сада је постао узвишени, напорни, умирујући пут окружен огледалима. А она нам указују све наше лажи, увреде и лоше поступке, доказују да Бог опрости ако имаш довољно снаге и љубави коју ћеш бескрајно указивати Њему и свим људима. Можда ће ти људи бити охоли, груби према теби, али веронаука ме је научила да сваком човеку пружим време, разговор, помоћ и љубав. Доћи ће време када ће, колико год тај неко одбијао, камен око његовог срца попустити и разбити се. Тада ће настати искрен пријатељ који ће те волети. А ти, ти ћеш наставити богатији и срећнији за још једно племенито срце коме си помогао да продише, да заживи. Опраштајте када год вам се укаже прилика, то је најискренији поклон којим некога сигурно усрећујете, врлина која вас уздиже и краси. И ви грешите, несвесно повређујете, губите.

   Али знајте да колико год било мржње и неправде, они не могу бити моћнији од љубави и упорности. Сваку досаду побеђујте молитвом или књигом, вредеће. Саслушајте друге, посаветујте, саосећајте,прећутите, говорите истину, никако не завидите. Ове речи које сам научила на веронауци су ме од детета које није познавало живот довеле до човека који је спреман на све тренутке које животни ветар доноси. А ако све те речи буду запамћене и примењене бићете прави човек племенитог срца. Имаћете око себе особе на које се можете ослонити, са којима можете делити тајне, срећу, тугу, молитву, које ће вас волети. А њих треба имати, јер најтеже је бити усамљен, било у вили, било у обичној колиби.

Андријана Јелић, 15. година, из Азање, ученица 1. разреда Смедеревске гимназије
извор: Каленић, бр. 3, 2016.