У религиозном васпитању највише пажње треба посветити томе да се у самој дубини дечијег духа сачува његова веза са Богом. Та унутарња веза са Богом треба да буде чврста како би одбила ударе свих искушења. У свему томе детету може да помогне благотворна средина живе вере и љубави према Богу.
Пошто за правилан развој религиозног живота највећи значај има породица, по речима апостола Павла: ‘’Она би требала да буде мала домаћа црква”, што значи да њено средиште треба да буде ГОСПОД ИСУС ХРИСТОС. Тако ће целокупна домаћа атмосфера и сав поредак породичног живота дубоко проникнути у дечију душу. Топла и побожна атмосфера ће постављати основе здравог, духовног живота у дечијој души.
Друга средина која је још значајнија за правилно верско васпитање и која укључује и саму православну породицу, је православна црквеност чије је средиште ХРИСТОС. У души православног детета треба утврдити осећање да оно није само члан православне породице већ и члан ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ која га духовно напаја и васпитава.
ОСЕЋАЊЕ ПРИПАДНОСТИ ЦРКВИ ЈЕ ВАЖНИЈЕ ОД ОСЕЋАЊА ПРИПАДНОСТИ ПОРОДИЦИ. ПОРОДИЦА МОЖЕ ДА ПРОПАДНЕ, ЦРКВА НИКАДА! Онај који постаје члан ЦРКВЕ никада се неће осећати усамљено или без уточишта у свету. Он осећа да је у чврстој руци Христовој, у руци Божијој.
Божија љубав према човеку је бескрајна и дуготрпељива. Тихи Божији глас постојано и ненаметљиво призива у сигурно пристаниште своје вечне, спасоносне љубави. Период детињства, је време када се постављају темељи једне личности.
‘’Сви ми потичемо из детињства’’ ( игуман Евменије)
‘’Дете је отац човека’’ (Фројд С.)
Ово је начин, пут како заштитити децу од свенадирућег ни мало случајно пласираног зла. Црква Христова је стуб и тврђава истине, место нашег спасења.
‘’ Духовни живот је најдрагоценији дар који дете може да наследи од својих родитеља”(Вл. Николај В.)
Вероучитељ: Бранка Драгичевић
Пошто за правилан развој религиозног живота највећи значај има породица, по речима апостола Павла: ‘’Она би требала да буде мала домаћа црква”, што значи да њено средиште треба да буде ГОСПОД ИСУС ХРИСТОС. Тако ће целокупна домаћа атмосфера и сав поредак породичног живота дубоко проникнути у дечију душу. Топла и побожна атмосфера ће постављати основе здравог, духовног живота у дечијој души.
Друга средина која је још значајнија за правилно верско васпитање и која укључује и саму православну породицу, је православна црквеност чије је средиште ХРИСТОС. У души православног детета треба утврдити осећање да оно није само члан православне породице већ и члан ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ која га духовно напаја и васпитава.
ОСЕЋАЊЕ ПРИПАДНОСТИ ЦРКВИ ЈЕ ВАЖНИЈЕ ОД ОСЕЋАЊА ПРИПАДНОСТИ ПОРОДИЦИ. ПОРОДИЦА МОЖЕ ДА ПРОПАДНЕ, ЦРКВА НИКАДА! Онај који постаје члан ЦРКВЕ никада се неће осећати усамљено или без уточишта у свету. Он осећа да је у чврстој руци Христовој, у руци Божијој.
Божија љубав према човеку је бескрајна и дуготрпељива. Тихи Божији глас постојано и ненаметљиво призива у сигурно пристаниште своје вечне, спасоносне љубави. Период детињства, је време када се постављају темељи једне личности.
‘’Сви ми потичемо из детињства’’ ( игуман Евменије)
‘’Дете је отац човека’’ (Фројд С.)
Ово је начин, пут како заштитити децу од свенадирућег ни мало случајно пласираног зла. Црква Христова је стуб и тврђава истине, место нашег спасења.
‘’ Духовни живот је најдрагоценији дар који дете може да наследи од својих родитеља”(Вл. Николај В.)
Вероучитељ: Бранка Драгичевић
Нема коментара:
Постави коментар