недеља, 01. новембар 2015.

Српске игре у Токију

Србија је наша мила раширила своја крила.“ Управо те стихове и многе друге, на савршеном српском језику, обучени у прелепе шумадијске ношње, отпевала је група студената Токијског универзитета. А онда су и „за појас заденули“ и одиграли препознатљиве српске игра, с таквом лакоћом, као да су стасали крај Ђетиње или Мораве. Гости на концерту у Амбасади Србије у Токију апослутно су усхићени оним што је за само неколико дана постигао један Звечанац са београдском адресом – Дејан Милисављевић, који већ 35 година негује српску традицију кроз игру и песму.
По занимању кореограф, а по професији економиста, Милисављевић се у Токију обрео на иницијативу Српкиње Јелене Јеремић, која живи и ради у јапанској престоници, а која је пријатељица Ецуко Цунозаки, супруге бившег јапанског амбасадора у Србији Тошија Цунозакија, осведоченог пријатеља Србије, кога су многи с тугом испратили из Београда.

– Они су дошли на идеју да позову некога ко би одржао семинар српске народне традиције на Токијском универзитету. Договор је врло кратко трајао, па су ми већ у августу резервисали авионске карте, а у септембру сам се обрео у Токију као предавач народне традиције на Токијском универзитету.

КУЛТУРА КРОЗ ВЕКОВЕ

Пошто у Јапану живи 150 Срба, тадашња амбасадорка госпођа Бојана Адамовић дошла је на идеју да се одржи и презентација за дипломатски кор у амбасади Србије.

Обичаји и песме

– Где нема Срба, где се не вије коло, нема ни цркава. Ето случаја и у Ђуковцу, и у Подујеву, и у Ђаковици… Ни ти храмови нису пали с небеса, него их је градио народ кроз векове у тим одорама које је носио, веселио се и жалио, одржавао културу и све оно што је срж једног народа. То није ратна историја, већ културно наслеђе и национални идентитет. Ни Србин није могао да буде добар ратник ако није продуховљен, а продуховљеност је управо произлазила из културе, обредних обичаја и песме коју је народ пратио.

– Гости су били одушевљени. Суштина презентација била је да се представе Срби кроз векове, а затим су представљене српске игре, где су Јапанци са универзитета одиграли игре из централне Србије – каже Милисављевић.

Јапанци одлично певају српски, а прослављени кореограф каже да је био поносан када је видео своје дело.

– Када сам их угледао у ношњама, како играју и певају, био сам поносан што сам Србин.

Интересантно је да Јапанце који имају богату ратну историју занима баш српско културно наслеђе и национални идентитет. Све презентације које сам одржао биле су изузетно посећене, и после сваке би уследеле овације. Јапанци су такви, они поштују вредност – објашњава Милисављевић.

На Токијском универзитету Јапанцима је Србију представљао кроз векове.

– Пошто је Јапан једина држава на свету која није американизована, па нема раздора националног идентитета и културног наслеђа, била ми је част да им представим свој народ, наше културно наслеђе и све оно чиме се бавим.

Презентацију сам почео од осмог века, дакле, од кнеза Вишеслава, оца Срба, како га зову, па све до Карађорђевића, затим каква је подела, како се Србија насељавала. Нажалост, о томе ни Срби у Србији не знају довољно, па чак ни не разликују градске и сеоске костиме. Причао сам Јапанцима и о стилу, начину играња, како се игра у западној Србији где доминира динарски стил, како се игра у југоисточној, како у северној, како су насељавани Банат, Бачка и Срем.

ОПАНАК И КОШУЉА

Младим Јапанцима је представио и јелек, опанак, кошуљу. Видео слајдовима ушетали су се и у старе српске куће на Златибору, старе ковачнице.

– Потрудио сам се да Србију представим као антиквитет, кроз културно наслеђе и културну традицију – каже он.

Посебно задовољство била му је презентација Косова и Метохија.

– Били су запањени кад сам им показао мапу Косова и Метохије и објаснио зашто данас у свим званичним извештајима нема Метохије. Објаснио сам да је то зато што је то манастирско имање, зато су ту цркве и манастири сазидани још у 14. веку. Показао сам и ношње из Срема, из Ужица, као и врањску градску ношњу.

Часови српске кухиње

Јапан Србију познаје и по кухињи. Велику заслугу за ову посету Дејан Милисављевић одаје Јелени Јеремић која живи у Токију и супруга је грчког дипломате. Како каже, она Јапанцима држи часове српске кухиње.
Епилог свега јесте да је група студената у Јапана одлучила да у децембру посети Србију. Игре које су за кратко време научили моћи ће да покажу на бини београдског Коларца, као и на Филолошком факултету у Београду. Планиран је и одлазак у Смедерево. На кореографа који је радио са више од 300 ансамбала у Србији, а знање о игри, песми, костиму и традицији преносио и српској деци и у Франкфурту, Келну, Базелу, Инзбурку, Бечу, Паризу, Љубљани, Трсту, Републици Српској, Јапан је оставио посебан утисак.

– Радио сам у осам држава, са нашом децом у дијаспори и са ансамблима у Србији, али поштовање које јапански студенти указују међусобно и према предавачима је фасцинантно. Њихове униформе су ме подсетиле на време када сам ишао у школу и имао добре професоре, добар васпитно-образовни програм, један конзервативни дух који је едуковао младе људе и усмеравао их. А данас имате младе људе који хоће са једном свеском да заврше школу. То у Јапану нема. Сам Токио има 14 милиона грађана, две Србије у једном граду, где све добро функционише. Довољно је да вам кажем да таксисти возе у белим рукавицама, да је све педантно, чисто.

Свеска и флаша пива

– У последње три године одржавају се смотре фолклора из дијаспоре у Србији и нико од наших званичника се није удостојио да дође и посети ту децу. Ове године у Нишу председник државе није нашао за сходно, или није био обавештен, био је 10 км даље, а није свратио да обиђе 3.000 младих људи из дијаспоре – каже Милисављевић.

– Политичари у други план стављају фолклор, зато што су неписмени. Подржавају Гранд продукцију и слично. Немам ништа против тога, али то трује омладину. Деца која иду на фолклор, у торби поред књига носе и опрему за игру, она завршавају школе. А имате и ону децу која школу завршавају са једном свеском и заврше с флашом пива на Ади Циганлији. То је проблем.

извор: www.vesti-online.com

Нема коментара:

Постави коментар