Пролог
Ко је највећи у Царству Небеском? Дете – одговара Небески Цар. Зашто? Зато што дете још није искварено грехољубљем, што има неограничено поверење у родитеља, што има чисто срце, што је целостно по бићу, по осећању, по љубави, по хтењу, што нема гордости, те матице свих грехова и порока, што се на целом бићу његовом још осећа дах Бога Логоса који обасјава свако људско биће које шаље у овај свет.
“Много је Христа у детету, у сваком детету: у христоликости његове богоздане душе. У сваком детету је – сав Христос, сав малени, слатки Исус. Ко уме да гледа у дете, мора то пронаћи у њему. Свако дете је – читаво небо на земљи, Царство небеско на земљи. Христоликошћу своје душице свако је дете мали Христос на земљи; толико је у њему Бога, неба, бесмртности, вечности. И још: свако је дете – мало Еванђеље; и у свакоме – много свеже небеске Истине, и Правде, и Љубави, и Доброте, и Вечности. У сваком детету је толико небеског, божанског, вечног, да Богочовек Господ Христос радо изједначује Себе са дететом, изјављујући: “Који прими такво дете у име моје, мене прима,” а то значи: који прими једнога од оних који су се вером у мене обукли, унели мене у срце своје, који су се Мноме, мојим Еванђељем повратили и постали као деца. Нема сумње да је сваки следбеник Христов дете Божје, чедо Божје. Тако – изједначујући Себе са дететом, Господ Христос открива ко је у ствари највећи у Царству небеском. Ко? Он – Богочовек: Он – Цар Небеског царства и свих његових чудесних блага и неописивих блаженстава. Он – Узор свима Светима. И свој деци овога света.
Кажу – свако време тражи своје узоре. Деца нашег времена, на почетку новог миленијума, у своје детињство усадила су заиста многе “узоре” – разне Хуге, вилењаке, Хари Потере… Остали “обични јунаци”, мирнији, успоренији, добри – мање су им интересантни од оних који се баве непрекидном борбом, бесмисленим трагањем, сулудом јурњавом, и томе слично. Заборавили смо праве узоре. Заборавили смо прави образац по којем су се равнали наши преци. Заборавили смо Господа, једини савршени Узор, једини савршени Образац по коме су наши преци расли и дорасли до Светих. Како су то они чинили? Покушаћемо да у овој књизи истражимо и покажемо деци нашег времена како је изгледало “оно време” кад су Свети били мали. Како су неки “Мали” расли и узрасли у Светитеље Божје – богове по благодати? Постоји ли образац? Има ли сличности у њиховим животима? Шта су то они чинили па су израсли у угоднике Божје? Јер, наравно, пре него што су постали Светитељи и Угодници Божји, сви су они прво били деца.
Кренимо најпре од сâмог Господа Исуса Христа, Који се из превелике љубави оваплотио, родио се у овом нашем свету – и прво био Дете. Растимо на примеру Његовом, онако како су то чинили сви Свети наши, који су и сами најпре били обична деца. Узрастајмо на примеру најдивнијег Детета под капом небеском Које је једини и прави Узор свој деци Божјој сада и увек и у векове векова. Амин.
Ко је највећи у Царству Небеском? Дете – одговара Небески Цар. Зашто? Зато што дете још није искварено грехољубљем, што има неограничено поверење у родитеља, што има чисто срце, што је целостно по бићу, по осећању, по љубави, по хтењу, што нема гордости, те матице свих грехова и порока, што се на целом бићу његовом још осећа дах Бога Логоса који обасјава свако људско биће које шаље у овај свет.
 |
| Манастир Превлака, 2012. |
Кажу – свако време тражи своје узоре. Деца нашег времена, на почетку новог миленијума, у своје детињство усадила су заиста многе “узоре” – разне Хуге, вилењаке, Хари Потере… Остали “обични јунаци”, мирнији, успоренији, добри – мање су им интересантни од оних који се баве непрекидном борбом, бесмисленим трагањем, сулудом јурњавом, и томе слично. Заборавили смо праве узоре. Заборавили смо прави образац по којем су се равнали наши преци. Заборавили смо Господа, једини савршени Узор, једини савршени Образац по коме су наши преци расли и дорасли до Светих. Како су то они чинили? Покушаћемо да у овој књизи истражимо и покажемо деци нашег времена како је изгледало “оно време” кад су Свети били мали. Како су неки “Мали” расли и узрасли у Светитеље Божје – богове по благодати? Постоји ли образац? Има ли сличности у њиховим животима? Шта су то они чинили па су израсли у угоднике Божје? Јер, наравно, пре него што су постали Светитељи и Угодници Божји, сви су они прво били деца.
Кренимо најпре од сâмог Господа Исуса Христа, Који се из превелике љубави оваплотио, родио се у овом нашем свету – и прво био Дете. Растимо на примеру Његовом, онако како су то чинили сви Свети наши, који су и сами најпре били обична деца. Узрастајмо на примеру најдивнијег Детета под капом небеском Које је једини и прави Узор свој деци Божјој сада и увек и у векове векова. Амин.
Нема коментара:
Постави коментар